Moj prvi dodir sa stripom Teks bila je epizoda „Smrt u senci” (Dnevnikova Zlatna serija #8). Koliko sam bio oduševljen naslovnom stranom (i očiglednim omažom filmu „Poštanska kočija” iz 1939. godine), toliko me je sadržaj ostavio hladnim. Crtač Kalep (jeste, tako sam protumačio potpis) bio je samo još jedan onopredratni klasičar oslonjen na Teksa Torna, Kinga i Usamljenog jahača. Sitni TV kadrovi bar za mene nisu bili u klasi panorama i spektakularnih scena iz Crtanih romana, a raščlanjivanje scena kadar po kadar (1: zamah, 2: TRAS, UH i 3: pad uz lomljavu stola, TUMP) delovalo mi je u najmanju ruku kao nepoštena kupovina vremena i robija za crtanje. Previše sam se navikao na engleske vesterne, kod kojih je radnja bila sabijena na četrdeset osam strana sa sve razvojem likova, zapletom i vrlo retko zbrzanim raspletom…
Zbog svega toga, nisam se previše štrecnuo kada se na kiosku pojavila jedna sasvim neinteresantna generička naslovna strana, opterećena beznadežno pesničkim naslovom „Kazna za oholog pukovnika”. No, TV je imao samo dva-tri kanala, internetu ni traga, za film je trebalo sačekati veče… Znači, strip je kupljen čim se pojavio. Otvorim, preskočim uvodnu stranu (koja je, jelte, davala ton ozbiljnosti svemu tome) i… vidi vraga, stari poznanik Alberto Đoliti. Ma poznao sam ga odmah budući da sam veoma voleo njegov strip Mač osvete (Sword for Hire) iz magazina Zenit. Druga strana, to je nesumnjivo on, lik pukovnika Arlingtona skroz je đolitijevski…
Crteži poznati oku odmah dadoše vetar u jedra za čitanje… Opet nešto neočekivano, scenario je u stvari bio nekoliko svezaka Crtanih romana u jednoj svesci. Nimalo razvučeno, čak vrlo dinamično, tema onovremenski savremena (plavovojnički šamar SAD armiji umesto dotadašnjeg tapšanja Kastera po ramenu), dijalozi možda malo rastegnuti, ali to je pokrila ogromna doza neskrivene akcije bez milosti za zlikovce. Rej Karson, Kanzas Kid i Roj Renk uvek su izbegavali da ukokaju negativca na kraju (kao, nek mu sud presudi jer institucije bla-bla…), a Teks je to rešavao na klintistvudovski način – pesnicom u njonju, pa ako to ne pomogne, e lepo, onda ćemo malo grublje.
I sve to na vrlo kulturan način, bez splatera po zidovima i limfe do kolena…
Kako sam dalje čitao, sličnost sa Đolitijevim crtežom sve je više isplivavala. Konji, nabori na odeći, lica, pokreti, čak i onaj udarac u pukovnikovoj spavaćoj sobi direktno maznut iz Mača osvete.
Sve u svemu, u svim mojim tadašnjim spiskovima ili u raspravama sa kolegama, uz „Kaznu” je stajalo Alberto Đoliti. Prvi koji mi je rekao da grešim bio je Nikola Maslovara, Tičijev veliki fan. Odakle njemu to, nemam pojma. Kasnije mi je rekao da je ključ u Teksovom liku, tipičnom za Đovanija Tičija. Ja sam to tumačio kao Albertovo prilagođavanje junaku. Kako god, nije me nimalo uverio i ostao sam pri svome. Mnogo kasnije podmetnuo sam „Kaznu” Branku Plavšiću i pitao ga šta misli ko je crtao, na šta je on bez predomišljanja rekao: „Onaj što je radio Mač osvete.”
Eto. Nisam ja tu više imao šta dalje da proveravam. I tako skoro pola veka.
Sticajem okolnosti, na Festivalu stripa i animiranog filma u Riminiju 2015. godine davao sam intervju gospodinu Stefanu Bidetiju za časopis SCLS. Na pitanje koga najviše cenim od Teksovih crtača odmah sam odgovorio: Alberta Đolitija i epizodu „Kazna za oholog pukovnika”, koja mi je i ostala najomiljenija epizoda. Bideti se začudio, pitao me je jesam li siguran, pošto u Italiji čak i vrapci na grani znaju da je nju crtao Tiči. Hajde što vrapci znaju, nego što tako stoji i u zvaničnim Bonelijevim spiskovima. Složili smo se da su spiskovi podložni greškama, ja sam po sećanju izneo primere zbog čega podržavam teoriju da je to Alberto i posle nekoliko piva pao je dogovor da će Stefano pitati Đovanija lično. I bi tako. Pitao ga je i Tiči je rekao da je stvarno on nacrtao tu epizodu. Tačka. Valjda čovek zna šta je crtao.
Da li na festivalu u Makarskoj ili na nekom TRAS!-u, nije važno, tek u jednom razgovoru s gospodinom Dušanom Mladenovićem dotakli smo se te teme i ispričao sam mu za iznenadno ispravljanje Drine. Urednik Dušan je kao familijaran sa hronologijama i generalijama Bonelijevih stripova zauzeo stav da Tiči mora biti autor (budući da je i njemu Tiči lično to potvrdio) i sve se svelo na anegdotu.
Međutim, nekoliko meseci kasnije, dospela mi je u ruke Teksova epizoda „Pokolj u Red Hilu”, koju su radili Đoliti i Tiči, ali ne kao tandem, nego svaki zasebno – Alberto prvi deo, Đovani od polovine pa do kraja.
Razlika u stilovima je drastična. Jasno su raspoznatljivi obojica, s tim da Tiči tu nema baš nikakve sličnosti s „Kaznom”… Da ne bude zabune, ta epizoda jeste nastala decenijama kasnije, Alberto je već bio u poznijim godinama (štaviše, preminuo je tokom crtanja te priče), a Tiči očigledno formiran crtač sa stilom kakav već jeste.
Plus, tu negde se našao i Tičijev intervju u kome on priča kako je karijeru otpočeo u studiju Alberta Đolitija i s poštovanjem govori o svom učitelju, kome duguje mnogo.
Intervju me je ponukao da sada s ove distance ponovo pažljivo pogledam „Kaznu za oholog pukovnika”. I izem ga, meni to još uvek više vuče na Alberta. Uporedio sam Mač osvete i „Kaznu”, stojim još uvek pri svom prvobitnom stanovištu, ali ne više tako ubeđeno. Naime, tuš je mnogo slobodniji, razlika okvirnih linija i unutrašnjih linija na odeći je sličnija Tičiju. Generalni zaključak jeste da je Alberto radio olovku, a Đovani malo slobodnije tuširao, otprilike u stilu Branka Plavšića, koji je često moje olovke tumačio, a ne prosto pokrivao tušem.
Međutim, nekoliko meseci kasnije, dospela mi je u ruke Teksova epizoda „Pokolj u Red Hilu”, koju su radili Đoliti i Tiči, ali ne kao tandem, nego svaki zasebno – Alberto prvi deo, Đovani od polovine pa do kraja.
Razlika u stilovima je drastična. Jasno su raspoznatljivi obojica, s tim da Tiči tu nema baš nikakve sličnosti s „Kaznom”… Da ne bude zabune, ta epizoda jeste nastala decenijama kasnije, Alberto je već bio u poznijim godinama (štaviše, preminuo je tokom crtanja te priče), a Tiči očigledno formiran crtač sa stilom kakav već jeste.
Plus, tu negde se našao i Tičijev intervju u kome on priča kako je karijeru otpočeo u studiju Alberta Đolitija i s poštovanjem govori o svom učitelju, kome duguje mnogo.
Intervju me je ponukao da sada s ove distance ponovo pažljivo pogledam „Kaznu za oholog pukovnika”. I izem ga, meni to još uvek više vuče na Alberta. Uporedio sam Mač osvete i „Kaznu”, stojim još uvek pri svom prvobitnom stanovištu, ali ne više tako ubeđeno. Naime, tuš je mnogo slobodniji, razlika okvirnih linija i unutrašnjih linija na odeći je sličnija Tičiju. Generalni zaključak jeste da je Alberto radio olovku, a Đovani malo slobodnije tuširao, otprilike u stilu Branka Plavšića, koji je često moje olovke tumačio, a ne prosto pokrivao tušem.
Tom utisku pridonose i – za moje ondašnje oko nevidljive, ali danas prilično jasne – razlike u Teksovom liku i uprošćavanje crteža posle šezdesete strane. Kao da je Alberto izašao iz sobe, a Đovani nastavio da radi sam. Tu i tamo ima još tabli na kojima je barem Albertov duh prisutan.
„Kazna za oholog pukovnika” bio je prvi Teks na kojem je mladi Tiči oštrio pera. Da li uz Albertovu pomoć ili pod velikim uticajem učitelja, ne znam. Komparacije radi, imamo sličan slučaj kada ne znamo gde počinje Žiže, a gde završava Žiro.
Činjenica jeste da je produkcija nemilosrdna, da su rokovi svirepi i da crtači često pomažu jedan drugom. Šta se tačno tada događalo, veoma je teško utvrditi…
Ali da ne tražimo jaja u dlakama – dilema, zabluda ili ko zna šta li je, tek u ovom momentu to više i nije toliko bitno. Pred vama je epizoda koja je zasigurno predstavljala prekretnicu u produkciji Teksa Vilera. I najzagriženiji antibonelijanci su posle „Kazne” morali priznati da Teks više nije samo strip za jedno poslepodne i da ima kapaciteta da stane rame uz rame sa klasicima francusko-belgijske produkcije i ranim romano-latino radovima za Engleze. Potvrdu za to nalazimo kod Bluberija u epizodi „General Zlatna Glava”, koja se bavi sličnom temom, nekim epizodama Reja Karsona u kojima je otvoreno kritikovana glorifikacija osvajanja Amerike, i u mačo-stavu „sam protiv svih” u serijalu Larigan Artura del Kastilja i Emilija Freja Abregona.
Uživajte u čitanju…
