Dragi gospodine Dilane Dog, mi se ne poznajemo, barem ne lično, ali već dugo Vas posmatram.
Kada sam to počeo da radim, u mom životu je započeo period kada naivnost ustupa mesto otkrivanju onih pitanja koja obično ostaju bez odgovora. Sva ta pitanja već su postala suština Vašeg življenja, pa zato možete pretpostaviti otkud ta silna pažnja usmerena ka Vama, nastala kao proizvod iracionalnosti (ljudske, do krajnosti), koja upire ka spoljašnosti pogled nastao iz instanci koje se rađaju i struje u dubini duše.
Očaj, ono osećanje kome niko ko se suočio s takvim pitanjima ne može da se odupre. Možda ću zvučati kao egoista, ali priznajem da sam se zainteresovao za Vaše nedaće kada sam zapazio da i Vi, takođe žrtva očaja, ne pronalazite odgovore, i otud trpite posledice. Postao sam obuzet svim tim pitanjima koja se tiču Vas, jer dok su se u Vama dešavala i rešavala, imao sam utisak da kroz njih rešavam i ona svoja. Zapravo sam pronalazio tumačenja, dok su moja pitanja postajala i ostajala čvrsto okamenjena. Premda su inteligentna razmišljanja stvarala privid da se predmeti na fotografijama pomeraju.
Vi ste živeli. To mogu reći a da me niko ne opovrgne, kada se pod življenjem misli na „biti protagonista sopstvenih doživljaja, a ipak ponuditi prostor u prvom planu i onima koje usput srećemo”. No, kako možemo dopustiti da nas priče koje proživljavamo ponesu, a da nam ne slome srce?
Školsko doba, mrzovoljni i neosetljivi nastavnici, besciljno provedena popodneva, roditelji uvek previše umorni, prijatelji umrtvljeni rutinom, ispiti koji traju zauvek, bezlični i otuđeni svet u kome radimo, te ljubavi koje su otrovali ljudi i žene, kao krajnji proizvod svega toga. U mom životu, tako običnom u odnosu na Vaš, činilo mi se da nailazim na identična pitanja. Barem sam sebi dopustio da ih tako vidim. S druge strane, osobe koje ste Vi upoznali promenile su vam život, ali su jednim delom uticale i na moj. Neke od njih Vi zapravo niste ni sreli, mogao je da ih vidi samo neko ko ih je posmatrao iz daljine, poput mene. Među mnogima se, recimo, sećam Krendala, koji je umro i vratio se a da niko nije znao šta bi s njim, i sećam se čoveka bez imena koji je, nevidljiv, posmatrao kako Vi, Dilane, pronalazite ljubav, samo da biste je potom izgubili. Reč je o dve beznačajne osobe koje Vi niste upoznali, koje niko nikada nije sreo i čije postojanje ovde otkrivam zato što su oni za mene predstavljali ono mnoštvo ljudi koje ne poznajemo i ne srećemo.
Dragi Dilane, u prirodnom odsustvu odgovora, u očaju koji potom sledi, Vi ste sebi dali formu nastavljajući da postavljete pitanja, znajući da to neće uroditi plodom, i uprkos svemu, nastavili ste tu potragu, tu istragu bez cilja – koja nije ostavila ravnodušnim ni one koji su Vas posmatrali. Najpre mene. Evo, i dalje sam ovde, jednako zapitan.
Danas, međutim, ostaje najveći žal: Vaše odustvo u trenutku sudara s najvećim temama, Vaše odsustvo pri najgorem suočenju. Jer, Vi ste imali godina koliko i moj otac, zatim ste imali godina koliko ja, a ove ćete redove čitati kada budete imali godina koliko moj sin. Dilan Dog ne može istinski da odraste, ne može da ostari; može nositi u sebi mnoge strahove, ali ne i one ožiljke koje nosi vreme. A godine koje prolaze donose nove nerešive stvari.
Otkad se dogodilo ono nepredvidivo, Vaše odsustvo teško mi pada. Niko nije zaboravio Vašu smrt u onom podrumu, kada su Vas živog rastrgli inkvizitori. Vaš primer će ostati neizbrisiv, koristan i u ovim vremenima. Ali koja su to vremena? Samoća je danas drugačija u odnosu na onu iz osamdesetih godina. Šta dolazi posle školskog doba? Prijatelji su ušli u svet odraslih sa svojim rutinama, dosadom i ravnodušnošću između četiri zida, stvorili su svoje porodice da bi se osećali sigurno, zabrinuti da će im neko oteti ono što smatraju da zaslužjuju, stan po stan, sprat po sprat, zgradu po zgradu, grad po grad.
Ako ste pismo pročitali dovde, zahvalan sam Vam. Izvinjavam se što sam u ovom pomalo konfuznom izlaganju prepunom ličnih stvari dao sebi malo oduška. Nadam se da ste me shvatili barem upola onoliko koliko sam ja Vas godinama shvatao. Imam utisak da Vas poznajem čitav život, a možda se uopšte ne poznajemo. Meni se čini kao da pišem prijatelju, a Vama se mogu učiniti kao tek još jedna navalentna osoba. I dalje volim da pišem na papiru i koristim poštanske marke, ali čujem da tamo gde se Vi nalazite ne stižu ni pisma ni mejlovi.