Današnjoj generaciji čitalaca odraslih uz Fejsbuk, Tviter, ajfon i ostala sokoćala, serijal Mister No, čija je radnja smeštena u sada već davnu prošlost (prve priče datiraju s početka pedesetih – punih četvrt veka unazad od vremena objavljivanja originalne epizode u Italiji) i u nedođiju – nije reč niti o Njujorku, niti o Londonu, pa čak ni o starom dobrom Divljem zapadu, ne, junak stripa stacioniran je usred brazilske prašume u gradu zvanom Manaus! – može se činiti poput naučne fantastike, umesto avanture i akcije. Jer, ne zaboravimo, vreme koje je aktuelno u stripu za nas je sada već deo daleke istorije, a reč je o zalečivanju rana od posledica Drugog svetskog rata, početku dekolonizacije (koja, doduše, ni do dan-danas u potpunosti nije završena), Hladnom ratu, špijunažama i spletkama, kao i ostalim temama koje danas hvataju prašinu po policama, jer su aktuelniji neki drugi trendovi (nažalost), poput terorizma i islamskog fundamentalizma. Jednostavno, svet Mister Noa posle Drugog svetskog rata i naš nisu isti. A i geografske mape iz 1950. i 2020. poprilično se razlikuju. Kao što je red, trebalo bi da se malo bolje upoznamo i sa istorijom grada koji je voljom neprežaljenog glavnog urednika izdavačke kuće Serđo Boneli editore postao baza i kuća našeg simpatičnog pilota! Može biti da reči kojima onaj simpatični turistički agent iz prve epizode opisuje Manaus navode na pogrešnu pomisao da je reč o ko zna kakvoj kasabi, zaboravljenoj od boga i naroda. Ako je tako, to je onda baš daleko od istine, jer je sâm Manaus pedesetih godina imao nešto ispod 280 000 stanovnika, dakle bio je grad veličine našeg današnjeg Novog Sada… No, svaki drugi opis grada u stripu je tačan do u tančine. Ali krenimo redom.
Sâm grad osnovali su Portugalci kao utvrđenje Sao Žoze do Rio Negro 1669. godine, za odbranu pokrajine od Španaca i Holanđana. Godine 1755. usled povećanja broja stanovnika, selo je i zvanično proglašeno za varoš, koja menja ime u Lugar da Bara 1791. Amazonija pristupa nezavisnom Brazilu 22. novembra 1823. godine, a 1832. stvara se okrug Gornja Amazonija sa sedištem u Pari, dok Lugar da Bara već koliko sledeće godine menja ime u Vila da Bara. Konačno, ukazom broj 147 provincije Pare od 24. oktobra 1848. Bara do Rio Negro (najnoviji naziv) proglašava se gradom. Posle dosta političkih prepucavanja stvara se nova provincija Amazon sa sedištem u Bari, 5. septembra 1850, a već 3. maja izlazi i prvi list u gradu „Peti septembar”. Jedanaestog januara 1853. stiže parobrod trgovačke kompanije otvarajući tako prvu redovnu liniju između Bare i Belema. I konačno, provincijska skupština Amazonije je Zakonom broj 68 od 4. septembra 1856. dala ime gradu Manaus prema plemenu Indiosa – Manaošima.
Grad se ubrzano modernizuje. Okolne reke se otvaraju za međunarodnu plovidbu, glavne ulice u gradu se kaldrmišu (1866), otvara se škola (1869), biblioteka (1871), a grade se i provincijska i policijska palata (1873). Zahvaljujući prirodnim bogatstvima, a pre svega kaučuku, Manaus postaje grad snova za mnoge Brazilce, ali i strance. Uostalom, statistika kazuje sve. Za vreme trajanja prve kaučukove groznice (1879–1920), grad se uvišestručio. Od učmalog provincijskog gradića sa školom i bibliotekom u izgradnji i jedva 40 000 stanovnika (1870), Manaus je 1920. godine već brojao 180 000 duša! Brazilci, Portugalci, Španci, Italijani, Nemci, Sirijci, Libanci, Jevreji… i mnogi drugi su svoje živote vezali za gumu (koja se pravila od kaučukove smole). Zahvaljujući industrijskoj revoluciji u Evropi, guma je postala tražena roba na tržištu, a zauzvrat su veliki novci uloženi u istraživanje kaučukovog drveta, proces obrade smole i dobijanja gume, te njen transport, stvarajući time i potrebu za podizanjem železnice u Amazoniji. Sam Manaus je profitirao dobivši ulično osvetljenje, vodovod i kanalizaciju, električne tramvaje, široke bulevare, mostove, Operu Amazon, zatim i Slobodni univerzitet Manaus (prvi u Brazilu), brojne pijace, luku…
Luka Manaus nalazi se na reci Rio Negro, tačnije njenoj levoj obali, dobrih 1450 km daleko od Atlantskog okeana, u srcu amazonske šume. Poziv za izgradnju luke objavljen je 1899. godine, da bi se s njenom gradnjom krenulo tek 1902, a i tad posle mnogo peripetija. Luka je uz mnoge probleme završena tek 1919. godine. U prvim godinama svog postojanja bila je ne samo centralno mesto trgovačkih aktivnosti već i kulturnih dešavanja, mesto gde je Manaus susretao Svet! Naravno, Mister Noov Manaus, pa i njegova luka početkom pedesetih živeli su u sećanjima na ovo zlatno doba, a stvarnost je bila znatno drugačija, i odlično je ispripovedana kroz bezbrojne priče koje su decenijama izlazile u Italiji, a i kod nas u Srbiji, s prekidima… Danas, osim što služi za komercijalne svrhe, luka je i transportna, a i glavni centar za sva plovila koja jezde Amazonom. S obzirom na to da se nalazi tik uz prašumu, kroz luku Manaus prolaze i mnogobrojni turisti. Maleni aerodrom koji naš junak koristi da u svom malom pajperu iz Manausa poveze putem Brazila, ali i dalje širom Južne Amerike, svoje klijente, uglavnom probisvete, jeste aerodrom Flores, koji je u upotrebi još od 1940. godine, kada je osnovan lokalni aero-klub, koji je i vlasnik ovog malog letelišta (betonska pista je širine 30, a dužine 799 metara). I danas se na aerodromu može iznajmiti mali turistički avion za panoramski let iznad grada i/ili amazonske prašume. Ko zna, možda upravo neki novi Džerom Drejk Mlađi tamo čeka na svoju mušteriju… Aerodrom Ponta Pelada danas koristi vojska Brazila, ali je do izgradnje moderne vazdušne luke Međunarodnog aerodroma Eduardo Gomes, koji je otvoren 31. marta 1976. godine, bio i jedino civilno letelište u gradu. Iako je vojska preuzela aerodrom Ponta Pelada još početkom 1970, sve do zvaničnog otvaranja novog aerodroma, dakle punih šest godina, stari aerodrom je bio u mešovitoj funkciji – iako je bio vojni, primao je civilne letove. Ipak, sa zvaničnim otvaranjem novog aerodroma, ovaj stari odlazi u (civilnu) istoriju, i u potpunosti prelazi u vojne ruke i postaje vojna baza brazilskog vazduhoplovstva. I ova promena, nastanak novog aerodroma, zabeležena je u serijalu Mister No, na samom njegovom kraju.
Zgrada Opere Amazon jedan je od najupečatljivijih, ako već ne i najupečatljiviji objekat u Manausu. Ideja za izgradnju zgrade datira još iz 1881, da bi sami radovi, posle dobijanja dozvola, krenuli tri godine kasnije. Zgrada je građena u renesansnom stilu, a delovi za njenu gradnju su stizali iz cele Zapadne Evrope: nameštaj i krov iz Francuske, stepeništa, stubovi i statue iz Italije, a čelični zidovi iz Engleske. Gradnja je trajala dugo, radovi su zaustavljani, pa ponovo započinjani, da bi zgrada konačno i zvanično bila otvorena tek 31. decembra 1896, a prvo izvođenje je bilo 7. januara 1897. Na repertoaru je bila italijanska opera Đokonda. Nakon poslednje rekonstrukcije, kada je vraćen kapacitet od 701 gledaoca, bivša Opera postala je kulturni centar grada, u kome se odigravaju pozorišne, baletske, operske, rok i razne druge predstave od nacionalnog i međunarodnog značaja. Zgrada stare Opere blista novim sjajem!
Ipak, ništa ne traje večno, pa ni ovaj zlatni period. Englezi su uspeli da prokrijumčare seme drveta kaučuka i uspešno ga presade na Šri Lanku, Maleziju i u Afriku. I ne samo to, Englezi su uspeli da proizvode gumu u znatno većim količinama i po znatno nižim cenama, preuzimajući primat na svetskom tržištu. Rezultat je bio da preskupi brazilski kaučuk nije imao ko da kupi, pa su ljudi masovno ostajali bez posla. Besposleni radnici u nedostatku boljeg smeštaja grade trošne barake, takozvani grad na vodi. Dobro je poznato da nesreća nikad ne dolazi sama. Godina 1910. poslednja je zlatna godina za Manaus i Amazoniju uopšte. Upravo je te godine na tržište ušao i kaučuk iz Azije, označavajući tako početak kraja procvata Manausa. Već 1913. godine imamo velike proteste zbog visokih poreza u Manausu, koji su podignuti da bi se veliki infrastrukturni projekti mogli isfinansirati. Izbijanjem Prvog svetskog rata i stavljanjem zabrane na izvoz kaučuka, grad je gurnut u potpunu propast. Pride je epidemija gripa pokosila više od 6000 žitelja 1918. Period između dva svetska rata i sam Drugi svetski rat obeležile su vojne hunte i diktature. U jedan takav milje, u grad od 280 000 duša, koje jedva da sastavljaju kraj s krajem, koje ni druga „kaučukova groznica”, koja je trajala kratko za vreme Drugog svetskog rata, nije uspela da vrati u život, koncem 1951. godine stiže Džerom Drejk, poznat pod nadimkom Mister No…
