Dobar dan svima. Budući da je moj doprinos u dugoočekivanom susretu Martija Misterije i Nejtana Nevera bio vrlo ograničen (videćete kasnije u kojoj meri), Antonio Sera obavezao me je da napišem barem ovaj uvod, kako bih opravdao svoj udeo u autorskim pravima. S razlogom sam napisao „dugoočekivani susret”, budući da ste na njega čekali dugi niz godina: u Italiji je zvanično prvi put bio najavljen u aprilu 1992, u prvom broju specijalizovanog časopisa Fleks.
U tom broju nalazio se intervju s mojom malenkošću, povodom desetog rođendana DSČM-a i jedno pitanje odnosilo se na eventualne nove „tim-apove” između Bonelijevih junaka nakon susreta Dilana Doga i Martija Misterije. „Neki čitaoci već su od nas tražili susret s Nejtanom Neverom” – odgovorio sam – „i ja vam upućujem izazov u stilu enigmatskih rubrika na zadnjim stranama novina. Zamislite priču u kojoj se Marti Misterija i Nejtan Never udružuju, ali koja mora ispuniti sledeće preduslove…” Ti isti preduslovi iskorišćeni su prilikom najava za ovaj strip na tadašnjim Bonelijevim izdanjima: „Priča se odvija u doba Nejtana Nevera”, „Ne postoji nikakav vremenski paradoks”, „Priča se ne odvija u paralelnim dimenzijama, a nije ni san ni ’imaginarna’”, i tako dalje.
Otkud ovoliki broj zadatih tačaka? Morate znati da moj pravi poziv nije pisanje, već dokoličarenje na projektima i zadacima koji – trenutno – samo oduzimaju vreme a ne donose novac; takvo dokoličarenje najčešće se dešava kada kasnim s predavanjem materijala i ne znam odakle da počnem, i zato, iz želje da ne ispadnem nefer prema bilo kome, uopšte i ne počinjem. Dobro se sećam te nedelje u martu kada sam, umesto da završim ni sam ne znam koju priču, iz čiste intelektualne zabave (dokoličarenja) počeo da zamišljam kako bi izgledalo kada bismo spojili Martija i Nejtana a da ne izmenimo njihove karakteristike, držeći se gore navedenih preduslova. Bio sam siguran da bi sve zabrane koje sam sâm sebi nametnuo onemogućile jedan takav poduhvat (dokoličarenje ne podrazumeva ništa konkretno, već samo služi da se gubi vreme), međutim, tada mi je sinulo rešenje koje ćete otkriti dok budete čitali ovaj strip.
Nakon što sam napisao desetak redova sinopsisa i sam se sebi divio na genijalnosti, predao sam sve Seri, koji definitivno ima bolji kontakt sa stvarnošću. Tako se praktično završio moj doprinos priči „Zatočenik budućnosti”; pored toga smo održali još nekoliko sastanaka kako bismo bolje definisali strukturu priče; imao sam ideju kako je „oružje koje traži Nejtan Never završilo tamo gde je završilo” – kada budete pročitali drugi Gigant Martija Misterije otkrićete i kako je oružje stiglo tamo; deo scenarija koji sam ja napisao jeste uvodna sekvenca u bazi „Drugde” i sekvenca u kojoj se Marti budi u budućnosti (Antonio me je podsetio da sam ih ja napisao kada sam ponovo pročitao priču pre nego što je objavljena i skrenuo mu pažnju kako te sekvence ’baš i nisu u duhu Misterije’).
Sama naslovna strana Đina Verčelija doživela je različite verzije i faze.
Na našoj korici A možete je videti u obliku najbližem originalnoj autorovoj viziji, u koloru Mijata Mijatovića.
Preostalih manje-više 150 stranica – drugim rečima ona prava priča – Serino su delo: izgradio je savršeno izbalansiranu priču, poštujući u potpunosti karaktere i stil junaka – čitajući sekvence sa Žuajesom, zakleo bih se da sam ih ja napisao – balansirajući njihovo prisustvo kao pravi akrobata na žici, što bi se danas u političkom žargonu nazvalo „jednaka zastupljenost”. Njemu (i Đinu Verčeliju, koji se pokazao kao sjajan crtač) pripada zasluga za to što su dokoličarenje jednog prolećnog nedeljnog dana pretvorili u konkretan strip, koji ćete, nadam se, pročitati s istim zadovoljstvom kao i ja. Želim vam lep provod!
