Možda nije loše početi ovaj tekst varijacijom čuvene izreke Umberta Eka: Najveće zadovoljstvo čitanja nalazim u Homerovoj „Odiseji“ i Bonelijevom „Teksu Vileru“. Naizgled, ova dva kulturna proizvoda čine se po svemu različitim. „Odiseja“ pripada najvišim dometima evropske književnosti, ona je arhetipska priča na kojoj se, preko mitološke, kulturne i književne istorije mediteranske civilizacije koju ona započinje, zasniva moderna evropska kultura. Teks Viler, s druge strane, često se smatra za delo s nižim pripovednim i poetskim dometima, i to ne samo zbog svoje priče, već i medija u kome je ispričana – stripa namenjenog masovnoj čitalačkoj publici, često naivnih pripovedačkih rešenja, izveštačenih dijaloga, preuveličanih vrlina junaka i lošeg crteža.
Dakako, potonje optužbe protiv stripa davno su odbačene, ali one nisu ono što nas ovde prevashodno zanima. Mnogo je važnije primetiti da, kao i „Odiseja“, Bonelijev strip o Teksu zapravo predstavlja avanturističku priču s lukavim, inteligentnim i pravednim muškarcem koji se prepušta „horizontalnom“ ustrojstvu života, odnosno koji, oslobođen žene, luta, putuje, izbegava opasnosti, donosi pravdu i oslobađa potlačene, sve dok se ne skrasi, iako privremeno, u kući gde je gospodar. Na tom patrijarhalnom, a zašto ne i pubertetskom muškom mitu temelji se Teks Viler, kao i mnogi drugi superjunaci masovne kulture. Uživamo u u njihovoj očinskoj sposobnosti, u pravednosti i autoritetu, ali i slobodarstvu, odmetništvu i avanturizmu.
Međutim, Đanluiđi Boneli kreirao je mnoge takve likove u stripovima posle Drugog svetskog rata, a ipak je Teks jedan od retkih koji je ne samo preživeo sve tržišne promene do danas, već i opstao kao najpopularniji Bonelijev junak. I to, što je takođe znakovito, ne samo u rodnoj Italiji, već i u Brazilu, Finskoj, Jugoslaviji, dok na prostoru SAD-a, gde mu je radnja smeštena, nije imao gotovo nikakvog uspeha. S pravom možemo da se pitamo zašto Teks? Šta se to nalazi u ovom stripu što ga čini tako popularnim? I šta znači kada mi danas pišemo o Teksu na prostoru bivše Jugoslavije? Čime je uslovljen naš pogleda na Teksa?
Kao i mnoge evropske kulture nakon Drugog svetskog rata, naročito one na poraženoj strani, i italijanska je imala potrebu za preispitivanjem kulture pobednika. Vestern se kao žanr pokazao naročito pogodnim, jer su se u njemu ogledale mnoge suprotnosti tadašnjeg vremena. Filmski teoretičar Džim Kitses smatrao je upravo taj žanr za ključan po pitanju američkog nacionalnog identiteta, a njegove odlike i sukobi koje razmatra lako su se prenosili u posleratno italijansko vreme: tradicija protiv promene, prošlost protiv budućnosti, divljaštvo protiv humanosti, empiricizam protiv legalizma. Ili, drugim rečima, u pitanju su bili italijanski posleratni problemi redefinicije države, sprovođenja zakona, borbe protiv mafije, odnosa poraženih i pobednika, pitanja okupacije, gubitka teritorije, imperijalizma, rasizma – svi oni bili su u Teksu Vileru i vesternu uopšte sažeti u jednu popularnu žanrovsku formu.
Osim toga, Sjedinjene Američke Države postale su tokom pedesetih sveprisutne u ratom razorenoj Evropi. Maršalov plan za ekonomski oporavak evropskih država, pa tako i Italije koja je tih godina ušla u NATO pakt, i dominantan uticaj američke pop kulture i ekonomskog modela, prosto su nametali problem odnosa prema najvećoj sili zapadnog sveta. Od početnog uranjanja u američku popularnu kulturu i oduševljenja mitologijom Divljeg zapada, mnoge evropske kulture, u skladu s tendencijama koje su se događale i u SAD-u, krenule su ka revizionizmu kako istorije SAD-a, tako i mitologije Wild Westa. Sve se to događalo u decenijama posle rata, a na početku tog procesa Italija je u političkom smislu predstavljala zanimljiv spoj, s vladom konzervativne Demohrišćanke stranke na čelu, ali uz veoma jaku levicu, sa čak dve partije, komunističkom i socijalističkom. Italijanski kulturološki ambigvitet krajem četrdesetih i početkom pedesetih veoma je zanimljiv: religiozna Italija i komunistička Italija postoje sjedinjeno, a ne u suprotnosti, i to će trajati mnogo godina (recimo, slavni reditelj Pjer Paolo Pazolini izjavio je jednom prilikom da je istovremeno marksista, katolik i homoseksualac).
Međutim, ne treba zaboraviti da je čak i takva nostalgija bar delom subverzivna. Teks Viler kasnije je postao vođa plemena Navahoa, i rendžer i poglavica, diplomata i vešt pregovarač, čovek s čvrstim etičkim kodeksom… Ako ništa, rane epizode pokazuju nam da čak i tako uzoran političar ima kriminalnu prošlost.
Upravo taj ambigvitet ogleda se i u liku Teksa Vilera, belca, rendžera, ali i indijanskog poglavice; predstavnika i zastupnika zakona, ali spremnog da često zanemari zakon zarad pravde i obespravljenih. Prve epizode Teksa zapravo nisu doživele neki uspeh i u početku je strip imao skroman tiraž, ali upravo kada je ova dvostrukost, dvojakost kulture i politike u društvu postala goruće pitanje krajem pedesetih i početkom šezdesetih, Teks Viler je postao veoma popularan kao junak koji sažima sva ta pitanja, preoblikuje ih, smiruje i predstavlja u zanimljivoj, avanturističkoj formi. Pojava strip-svezaka, mnoštva epizoda povezanih u jednu štampanu na jeftinom papiru, predstavljala je onaj proizvodni model koji je zaista omogućio masovnu konzumaciju stripa, pa tako i Teksa Vilera.
Pored ekonomskih i političkih razloga, kulturna atmosfera takođe utiče na razvoj i popularnost stripa o Teksu. Ružičasti realizam pedesetih, peplum filmovi puni avantura, spektakularnih borbi, „mačeva i sandala“, sve te eskapističke umetničke forme u periodu 1957-1965, filmski junaci poput Maciste i Herkula, a kasnije i špageti-vestern (od sredine šezdesetih), nastaju u vreme najvećeg Teksovog uspeha. Naravno, forme američkog vesterna nisu jedine uticale na strip, već su to delimično činili i horori i SF filmovi, pa se tako u Teksu s vremena na vreme mogu pronaći i elementi fantastike, strave i užasa, magije i natprirodnog… Tu po svemu sudeći imamo posla s potrebom da se pobegne u izmaštani svet pop kulture, sa eskapizmom kao odgovorom na naličje italijanskog ekonomskog buma posle rata, buma koji je zapravo bio praćen problemima mafije, društvene nejednakosti, razlikama između Juga i Severa, kasnije i terorizmom.
Svako ko je pasionirano čitao Teksa Vilera zna da taj strip sadrži većinu pomenutih tema i motiva, koji su, iz epizode u epizodu, tretirani sve ozbiljnije, tako da su od početne scenarističke i crtačke naivnosti došli do ozbiljnih umetničkih dometa. Teks je postajao borac protiv bogataša koji nelegalno, korupcijom i nasiljem, prisvajaju ekonomska dobra, istovremeno i sposoban policajac što se efikasno obračunava sa „običnim“ kriminalcima, uzoran zastupnik zakona, ali spreman da taj zakon izneveri zbog pravde, predvodnik potlačenih i manjina, pregovarač i zagovornik kompromisa, neutralan u Američkom građanskom ratu Severa i Juga, ali ipak naklonjen pobedničkoj strani… Crtež je postao detaljniji, realističniji, a povremena gostovanja crtačkih majstora poput Fuska ili Vile davala su mu dodatnu vrednost. Jednom rečju, Teks je postajao junak s kojim se moglo lako identifikovati i u čijoj se „odiseji“ moglo bez stida uživati.
Rane epizode primer su rađanja jednog velikog strip-junaka, scenarističkih lutanja i traženja pravog tona, raznoraznih kulturnih i tržišnih uticaja i odlika vremena. U njima Teksov lik još uvek nije jasno profilisan. On se u mnogo čemu razlikuje od Teksa kakvog danas poznajemo. Prvo, on je odmetnik, usamljeni revolveraš koji beži od zakona i čija opravdanja za ubistva koja je počinio ne zvuče baš skroz-naskroz uverljivo. U nekim trenucima, Teks razmišlja i govori rasistički (Indijance naziva „crvenim psima“), što je apsolutno nespojivo s njegovim kasnijim odlikama. Štaviše, moglo bi se reći da je Teks u prvim epizodama zapravo kriminalac čija snaga, umeće pucanja, inteligencija, preka narav, pa i sreća koja ga prati, nateraju američku vlast da razmisli može li tog odmetnika pobediti ili bi možda bilo bolje da ga zaposli. Ni Teksov sidekick, verni drug Kit Karson, ne liči na sebe. On je još uvereniji u pravu stvar američke vlasti, i nema tako izražen komformizam, niti se ističe njegovo stalno kukanje za odmorom, dobrom hranom i udobnim krevetom kakvo znamo iz mnogih novijih epizoda. Što se samog izgleda likova tiče, tu je uticaj klasičnog holivudskog vesterna zbilja ogroman: Teks neverovatno podseća na Garija Kupera, a Indijanke su odreda nacrtane tako da više liče na tipične holivudske glumice, dakako ženstvene belkinje, nego na prave pripadnice nekog od plemena „izvornih Amerikanaca“.
Ipak, svakom pravom fanu Teksa i italijanskog fumetto stripa uopšte zadovoljstvo je da vidi detinjstvo junaka i stripovske forme koji su kasnije sazreli u vrhunsko delo. U ovom trenutku, za nas koji živimo u Srbiji, Teks Viler svakako je nostalgično podsećanje na jedan period kulture u kome smo odrastali ili koga se nejasno, ali emotivno sećamo iz detinjstva. Ono je po svojoj suštini, kako kaže Boris Buden, „liberalni korektiv“ socijalističke prošlosti, nešto što nam danas, u uslovima nadirućeg kapitalizma, zapravo nudi jugoslovenski socijalizam očišćen od politike: kulturno sećanje na dane konzumerizma, na dane kada smo uživali u nevinoj kulturi
Međutim, ne treba zaboraviti da je čak i takva nostalgija bar delom subverzivna. Teks Viler kasnije je postao vođa plemena Navahoa, i rendžer i poglavica, diplomata i vešt pregovarač, čovek s čvrstim etičkim kodeksom… Ako ništa, rane epizode pokazuju nam da čak i tako uzoran političar ima kriminalnu prošlost.
Šalu na stranu, kada pričamo o Biblioteci TEKS, reč je o kapitalnom izdanju na našem prostoru. Ako se ostvari zacrtani plan i objave sve stare epizode Teksa, biće to praznik za nas koji volimo Noćnog Orla, a istovremeno i prava stvar za one koji žele da se temeljno upoznaju s jednim od, uz Dilana Doga, najpopularnijih i najboljih italijanskih stripova.
