Kako se u izdavaštvu, što bi rekao Lavoazje, „ništa ne može uništiti niti stvoriti, već može samo preći iz jednog oblika u drugi”, ažuriraću uvodni tekst za jedno izdanje o istraživaču noćnih mora iz 1994. godine. Nalazim te reči teksta prigodnom za predstavljanje ovog dnevnika. Za razliku od autora čije ćete osvrte čitati u „Dilan Dog Dnevniku”, ja nemam bogzna kakva lična sećanja vezana za Dilana Doga, budući da sam – osim udruživanja s Martijem Misterijom – napisao samo jednu priču, kojom nisam naročito zadovoljan (jedina Kastelijeva priča za regularnu seriju nosi naslov „Iz dubine” i možete je pročitati u 7. tomu Biblioteke DD, prim. ur); želim, svejedno, da naglasim, upravo pre čitanja ove knjige: da nije bilo „faktora dvostruko D”, iliti fenomena Dilan Dog, danas možda ne bismo imali o čemu da pričamo ne samo kada je reč o serijalu Ticijana Sklavija, već i o italijanskom stripu uopšte.
Godine 1986, kada je prvi broj objavljen, prolazili smo kroz težak period tokom kojeg su se mlađe generacije udaljile od stripa. Kao primer navodim takođe i prvi broj Martija Misterije, objavljen četiri godine ranije i prodat u samo četrdeset hiljada primeraka; u poređenju sa sto, sto dvadeset hiljada kopija svakog stripa odštampanog sedamdesetih godina, zahvaljujući golemoj popularnosti koju su Teks i drugi veliki junaci naše izdavačke kuće zavredeli kod čitalaca, pad je bio očigledan. Nije bila moja niti krivica mog junaka, budući da ga niko još nije ni pročitao, pa samim tim nije mogao znati dopada li mu se ili ne. Naprosto, kao da smo imali posla s opštom nezainteresovanošću. Razlozi su brojni, i o njima ovde neće biti reči.
Iz nekih sasvim drugih razloga, kao što su veština autora, kvalitet priča, opšte zanimanje za horor koje je tog trenutka vladalo, agresivna reklamna kampanja izdavača (Dilan Dog horor fest), malo sreće, kao i mnogi drugi neopipljivi faktori, Dilan Dog je gotovo odmah postao neponovljiv fenomen koji opstaje i dan-danas, posle trideset godina. Zahvaljujući slavi, serijal je postao – što bi se danas reklo – viralan, i stvorio je takvu pomamu da mu je pošlo za rukom da na kioske vrati veliki broj mladih, među njima i mnoge čitateljke, koje nisu bile zainteresovane za Teksa i ostalu kompaniju. Njegov uspeh privukao je medije, koji su do tada gledali na takozvani „popularni strip” s izvesnim prezirom, što je doprinelo stvaranju pozitivne klime prema formi i žanru. Želja za saradnjom na vodećem izdanju u toj oblasti obodrila je scenariste i crtače da postanu bolji; od 1986. do danas, i to ne samo u izdavačkoj kući Boneli, pojavio se veliki broj izuzetno darovitih „mladih nada”. Dilan Dog je nametnuo i neke norme (kada je reč o publici, temama, „narativnom stilu”), na čijim su temeljima nastali i novi junaci – pre svega Nejtan Never, kojeg je zaista teško zamisliti bez istraživača noćnih mora.
Nova publika dala je svoj doprinos preporodu tržišta stripa, i ono je početkom devedestih godina doživelo istinski procvat, o kakvom u današnje vreme, nažalost, ne možemo ni sanjati. Logičan je, otud, moj zaključak da bi, uprkos ozbiljnim tiražima Teksa, bez „faktora DD” Bonelijeva izdanja i čitavo stripovsko izdavaštvo pretrpeli zastoj, možda čak i fatalan. U vreme krize koju deveta umetnost danas doživljava, u iščekivanju da neki novi junak izazove efekat „dvostrukog D”, Dilan Dog, zajedno s Teksom, i dalje predstavlja jedan od nosećih stubova (čitaj: jedan od malobrojnih izuzetno aktivnih naslova) na tržištu. Zahvalan sam, stoga, i Dilanu i njegovom autoru što mnoge moje kolege i ja (bar za sada) možemo relativno mirno obavljati svoj posao.
P.S. Da se Dilan Dog nije pojavio, možda bi neki drugi lik, pada mi na pamet, izazvao iste reakcije. I onda, šta bi bilo da je Dilan Dog bio „onaj drugi”, onaj što dolazi nakon neuspešnog pojavljivanja junaka „???”, o kome ništa ne znamo, jer nikada nije ni rođen?
Hajde de, nije ni važno…
