U drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, nakon što sam tek okončao crtanje „Kazne za oholog pukovnika” – priče koja me je uvela u Teksov svet – našao sam se u Milanu, u jednoj od svojih prvih poseta staroj redakciji u ulici Feručo, pre svega kako bih se upoznao s Đanluiđijem Bonelijem, s kojim se do tada nisam bio sreo uživo. Serđo Boneli mi je kazao da dođem u redakciju oko deset sati pre podne i rekao da će tamo biti i njegov otac. Sve u svemu, veoma uzbuđen, našao sam se pred njim.
Nakon gvozdenog stiska ruke i ponekog tapšanja po ramenu, Đanluiđi Boneli mi je saopštio kako je isplanirao jedan mali izlet na koji će povesti Serđa i mene. Ubrzo sam se našao u njegovom neverovatno brzom „DS” automobilu, na kome su se spreda, odmah iznad farova, vijorile dve zastavice s Teksovim likom. Bilo je to izuzetno uzbudljivo iskustvo, osećao sam se kao da smo deo nekakvog specijalnog diplomatskog kora.
Uputili smo se ka jezeru Mađore, gde nas je Đanluiđi ukrcao na svoj gliser, ovoga puta s nešto većom zastavom sa motivom Teksa. Boneli je bio čovek vatrene prirode, ekstrovertan, prosto je prštao od snage na sve strane. Kada smo stigli nasred jezera, ugasio je motore i oko struka okačio futrolu s prelepim koltom 45, „pismejkerom”. Odjednom, počeo je da gađa prazne konzerve piva koje je bacao u vodu. Sećam se da mi je bilo pomalo neprijatno, pre svega zbog moje odeće – sako i kravata – zaista neprimerene situaciji, a potom zbog toga što nikada ranije u rukama nisam držao kolt koji nije bio igračka. I meni je bila ukazana čast da ispalim jedan ili dva hica, ali sam sramotno promašio. Tada sam, između dva pucnja, prvi put čuo pominjanje Bonelijevog romana „Masakr u Goldeni”. Znao sam da je pisao i romane, ali moram priznati da nisam bio upoznat ni sa jednim od njih. Sećam se kako je, dok je pričao o ideji da napravi strip-adaptaciju, postajao sve usplahireniji. Mislim da je on već tada pred očima jasno video gotove table s tekstom i crtežima. Selo, noć, Indijanci koji uništavaju i pljačkaju, a zatim, na samom kraju, Frejzer, opaki Frejzer, prepušten Teksovoj milosti da odredi njegovu sudbinu jednim hicem iz pištolja… Bio sam uzbuđen i zbunjen. Onda je Serđo mirno preuzeo kormilo glisera i uputili smo se ka restoranu skrivenom negde u zelenilu, na samoj obali jezera. Izgledalo je kao da ulazimo u neki od omiljenih saluna Bonelija starijeg. Rekao bih da su ga tamo dobro poznavali, budući da mu niko nije zamerio, niti se se čak iznenadio što je ušetao unutra s koltom oko struka i pozdravio vlasnika na sebi svojstven način („Kako ide, pohlepni gostioničaru? Daj neki lep sto za nas trojicu!”). Bio je to moj prvi susret sa nezaboravnim Đanluiđijem Bonelijem.
Kada sam se vratio u Sijenu, stigle su mi prve stranice scenarija za strip pred vama i odmah sam se bacio na ilustrovanje, iako se sećam da sam pomalo osećao strah. U slučaju „Oholog pukovnika” bio sam uzbuđen što ću umešati prste radeći na liku kakav je Teks. Međutim, ovog puta radilo se o „Bonelijevom liku”. Shvatio sam da je to priča za koju je on naročito vezan. I bio sam ponosan i zahvalan zbog toga što ju je poverio baš mojoj četkici.
