„Konačno je išao nadole. Trideset i više godina uzalud se trudio da mu život krene uzlaznom putanjom, i nikada nije uvideo da je ipak trebalo da ide silaznom. Sada će sve biti bolje, krenulo je nizbrdo…”
Ima lepote u propadanju. U odbacivanju svih stega, očekivanja, ambicija, pa čak i nadanja koje nam superego nameće, u jednostavnom prepuštanju da nas id nosi, pa makar nas odveo u propast. Taj izdah olakšanja kada shvatite da ste se uzaludno trudili, da je sada konačno sve izvan vaše moći i da će sve naprosto krenuti svojim tokom, ma koliko taj tok strašan bio, ume da bude olakšavajuć. Ali i kratkotrajan.
„Zardo” u bilo kom mediju načelno je priča o propadanju, o toj spirali koja čoveka vuče nadole sve dok ga ne udavi. Našeg glavnog lika, ne bismo ga mogli nazvati junakom, ne čeka naredni broj kao Dilana Doga, neće biti Gruča da dobaci pištolj ili Bloka da reši legalne peripetije. Tu je samo on. A ni on nije siguran ko je.
„Zardo” kao da staje, a ne završava se – ali možda je i bolje tako: svi poznavaoci Sklavijevih opsesija mogu da predvide kuda bi se radnja dalje odvijala od trenutka kada se pokaže da je gepek prazan – od lošeg ka gorem, bez ikakve nade da će se likovi izvući iz lavirinta teskobe u koji je Zardo ušao kada je upoznao indikativno nazvanu Frančesku Mai (da smo prevodili imena, ona bi bila Iskrena Nikad, od franco, iskren i mai, nikada). Nomen est omen – Frančeska možda podseća na neke od vetropirastih devojaka Dilana Doga, ali je mnogo nedokučivija, te samim tim u ovom svetu zlokobnija.
Strip se tako može čitati kao crna komedija, poput Sklavijeve „Posle ponoći” – ali možemo tragati i za dubljim značenjima. Da li je to donekle mizoginističko upozorenje kako žene prave budale od muškaraca? Frančeska svakako nije dobra za Zarda, onakvog kakav je predstavljen – ne ženskaroš, ne cinik, već izjeden sumnjama i nedostatkom pouzdanja. Ili, da dopunimo, možda je u pitanju čovek koji ubija svoj superego (starog Zarda), čovek koji pokušava da odbaci brojne društveno nametnute inhibicije (imati pristojnu ženu, imati karijeru, zadovoljiti se tim malograđanskim idealima – mama, tata, pas i kravata) da bi sebi opravdao to što je zbog niskih strasti sa devojkom vrlo sumnjivog moralnog integriteta – a onda, kada je id preuzeo kormilo, stvari su krenule po sve većem zlu? Drugim rečima, da li je naš, sadašnji Zardo zapravo ego u čeljustima ida? Pročitaćete i novelu koju je Veseli čevrtak srećom priredio u ovom izdanju, neki odgovori su tu. Drugi, ipak, nisu – i kako je neretko slučaj kod Sklavija, dosta toga (sve?) podložno je tumačenju.
Uloge koje su nam nametnute ili koje sami sebi namećemo, zvali ih mi superego, društvene norme, moral – guše nas, da, naravno. Frančeska Mai kao izlaz može delovati vrlo primamljivo, na više načina. Ali, kao moderna Pandora, u sebi nosi brojna zla.
Ima lepote, slobode, olakšanja u propadanju. Ali nakon tog početnog izdaha kada se krene nadole, ostaje samo padanje.
A Zardova rupa je bez dna.
