„Kod Vaterloa, Napoleon se jeste predao”, kažu nam neki davni švedski bardovi i bardice, još uvek aktuelni na talasima mnogih domaćih bezidejnih radio-stanica. Nažalost, pokazalo se da su snage Ujedinjenog Kraljevstva, Prusije, Holandije i drugih koje su porazile pravog Napoleona, Bonapartu, mačji kašalj u poređenju sa srpskim kioscima.
Junak knjige koju držite u rukama, ukoliko ste nekom greškom jedno od onih mitskih bića ređih od jednoroga, aždaja i poštenih političara – novi čitalac, Napoleon di Karlo (ne Bonaparta, naravno), bivši je etiopski policajac, sadašnji ženevski hotelijer i večni entomolog opsednut jelencima. Ne svojom voljom, Napoleon upada u nevolje prevashodno krimi prirode, u čemu mu pomaže njegov prijatelj inspektor Dima, smušeni policajac Bule… i tri malecka bića, Miroslav, Vatroslav i Lukrecija, koja dolaze iz neke čudne dimenzije, koja možda jeste a možda nije kolektivno nesvesno čovečanstva. Serijal je doživeo dva pokušaja izdavanja na kioscima, jedan davnašnji, tokom devedesetih, kada je potrajao samo jedan broj, i jedan ne tako davnašnji, naš, kada je doživeo deset svezaka – mada isključivo zahvaljujući tvrdoglavosti izdavača.
Zašto je tako? Na stranu poznat fakat da na srpskim kioscima samo Dilan Dog, Alan Ford i Zagor imaju prodaju koja za izdavanje ima ikakvog smisla, Napoleon je naprosto, kao što se i iz opisa moglo videti – previše čudan. Karlo Ambrozini, Napoleonov „tata” (što se odslikava i u imenu – Napoleon di Karlo, „Karlov Napoleon”) osmislio je serijal u kome se prepliću onirički i kriminalni elementi, u kome su jakuze i zmajevi zapravo ista stvar, griža savesti pretvorena je u lešinara koji zaista grize, neljudski nagoni vuku korene iz starogrčkih mitova, a duh prašuma bukvalno uzvraća udarac. Međutim, za razliku od Napoleonovog „velikog brata” Dilana Doga (na kome je Ambrozini godinama radio, i sada radi ponovo), nema Gruča da izbacuje fazone, nema seksa da smanji tenziju, nema katarzičnog krvavog horora osamdesetih – ne, atmosfera je ozbiljna i melanholična, klanje je mučno i sumorno, i sam glavni junak je mnogo suzdržaniji, zatvoreniji i makar naizgled nesretniji od istraživača noćnih mora.
Uzimajući krimić kao osnovu za zaplete priča, umesto strave i užasa, Ambrozini je rizikovao: horor je mnogo zgodniji (zlobnici bi rekli – lakši, a ujedno i popularniji) da se na njega nakaleme druge ideje. Međutim, kod Napoleona u većini epizoda je nadrealne elemente moguće potpuno ukloniti i ostaće vam kriminalci, jurnjave, pucnjave za koje izgleda da nemaju potrebe za magičnim bićima kako bi zaplet funkcionisao. Ali samo izgleda, jer Ambrozini koristi krimi zaplete kako bi istražio povezanost Napoleona što sa sopstvenim, što sa kolektivnim nesvesnim i vezama koje one imaju sa zločinom. Ako bismo morali da se gađamo epitetima, Napoleona bismo mogli da okarakterišemo kao „nadrealni psihološki krimić”. Ako bismo morali. U suprotnom je dovoljno samo – interesantan strip.
Knjiga koju držite u rukama nastavak je našeg izdanja za kioske i kreće od broja jedanaest. Pošto redovna serija ima 54 broja, a ostalo je da ih se objavi još 44, Napoleon će biti kompletiran u 11 knjiga, koje će izlaziti tempom koji dozvoljava brzina prodaje (pa još malo brže – jer tvrdoglavost).
Kao što rekosmo, Napoleon je već imao dva pokušaja na srpskom tržištu. Sa ovim knjižarskim izdanjem, sigurno smo da će biti – treća sreća.
