Šta sve možeš kad se prezivaš Misterija

Želim da se moj serijski junak preziva Misterija. Ma šta lik, želim ja tako da se prezivam.
Zašto?
Zbog svega što bih tada mogao.
A sigurno bih mogao mnogo. Jedino što bih prvo morao da dokažem.
Verovatno bi to izgledalo ovako nekako:

STRANA 1

SLIKA 1
Beskrajan muzejski prostor, viri deo skeleta dinosaura, na stubu je izložena staklena lobanja, vidi se ćošak položenog i otvorenog sarkofaga. U totalu, ČUVAR sa brčićima, u tamnoj uniformi i sa kapom sa šiltom, prilazi i obraća nam se. 

ČUVAR
Jao, samo kad je neko stigao. Upravnik je obećao da će nam poslati stručnu pomoć, ali moram da priznam da mu nisam verovao. Nismo, eto, znali šta više da radimo. Stigla nam je velika pošiljka iz muzeja u Luksoru, iz Egipta, a narednog jutra smo zatekli razvaljen kovčeg i u njemu samo namotaje prljavih zavoja… Naježim se kad god se setim. Nije imao kud da nestane, a opet ga nigde nema. Hvala vam što ste se odazvali, gospodine… 

OBLAČIĆ SA GOVORNIKOM IZVAN KADRA
Misterija. 

SLIKA 2
ČUVAR nas gleda sa nevericom. 

OBLAČIĆ SA GOVORNIKOM IZVAN KADRA
Ne, stvarno. Piše mi u ličnoj karti. Evo, pogledajte. 

SLIKA 4
ČUVAR zagleda lična dokumenta. 

SLIKA 5
ČUVAR, i dalje sa dokumentima u rukama, gleda nas pogledom punim divljenja. Sada je siguran. Pozvan je pravi čovek.

Eto tako. Problem napola rešen.

Sa Martijem Misterijom prvi put sam se sreo sa dvanaest godina i evo šta je od toga ispalo. Inače, sva deca u mojim pričama i romanima imaju dvanaest godina. To je jače od mene. U tom uzrastu dešava se samo najvažnije. Ono što te obeleži za čitav život.

Martijev izdavač u bivšoj zajedničkoj državi bio je NIŠPRO Dnevnik (ako vas zanima, to je skraćenica od „novinsko-izdavačko-štamparsko-prodajna radna organizacija”). Dnevnik je početkom osamdesetih krenuo da neguje taj fazon udvojenih stripova: negde u vreme kada se prvi put pojavio Marti Misterija, revija Strip Zabavnik istog izdavača krenula je i sa naizmeničnim kupletom DC-jevih stripova Arion i Novi Titatni (što je sasvim druga priča, ali je nekom prilikom vredi ispričati). Verovatno sam baš u pomenutom časopisu prvi put video najavu za Martija, zajedno sa Đilom.

I opet je zbunjujući bio taj cimerski odnos dva stripa u istom izdanju i naizmeničnih naslovnica. Nisi mogao da pratiš jednog bez drugog, čak i da si hteo. Da sve bude smešnije i komplikovanije, ne znam tačno kako ni zašto, ali nisam ostao imun čak ni na tog baksuznog Đila, koji nam je, da budemo sasvim iskreni, uvaljen u paketu. Mislim da sam čak u ono vreme – pošto nisam znao ništa ni o jednom – samo na osnovu naslovnih strana bio u stanju unapred da se opkladim da će Đil biti bolji i uspešniji strip, iako sam se negde duboko u sebi sigurno pitao koliko dugo može da potraje priča o kauboju u urbanom okruženju, sa sve konjem i omiljenom mi „kanadskom uniformom” (džins gore, džins dole). U svoju odbranu mogu samo da kažem da sam još od ranije mnogo voleo šerifa u Njujorku, i onog Klinta Istvuda, i Meklauda Denisa Vivera.

Đil je potrajao dvanaest svezaka, dok mu nije uletela prva zamena, a potom se Marti i potpuno osamostalio.

Od tada, naravno, pažljivo izbegavam kladionice.

Budimo realni. Taj Đil nije imao šanse.

Sve je pitanje konteksta. Lude osamdesete u Martiju Misteriji vide se crno na belo.

Bile su to godine najsavremenije tehnologije, kao što je betamaks (koji Marti i te kako koristi).

Bile su to godine kad je svako purnjao kao Turčin (čak i Marti).

Bile su to godine kad je bilo normalno da svako mnogo popije, pa tako i naš Marti (svaka čast, domaćine).

Da sve bude luđe, društvo se neobično labavo odnosilo prema švaleraciji (kad smo već kod toga, nije da se svako malo ne ukaže prilika za švrljanje: stripom defiluje više lepotica uvezenih pravo sa modnih pista nego kod Džejmsa Bonda).

Sve je, dakle, pitanje konteksta.

Najviše od svega, međutim, bile su to godine misterija. Misterija u vidu ponovo podgrejanog interesovanja za NLO zavere, suverenu vladavinu filmova Stivena Spilberga i knjiga Stivena Kinga, teskobnu znatiželju o neistraženim prostranstvima svemira i potencijalima nuklearne energije, tog dobrog sluge i zlog gospodara. A Marti se savršeno uklopio u već postojeću atmosferu koju su stvorili Misterija sveta Artura Klarka (i knjiga, i televizijska serija), Indijana Džouns (tada još samo „Otimači izgubljenog kovčega”), sabrana dela Erika fon Denikena, u bivšoj Jugi popularan serijal knjiga Najveće svetsko ovo i Najveće svetsko ono Najdžela Blandela, u čijem su sklopu objavljene Najveće svetske misterije (između ostalog, Sibirska eksplozija, Bermudski trougao i blago Inka, sve materijal kao stvoren za gos’n Misteriju). Marti Misterija je domaćim čitaocima svih uzrasta, dakle, došao kao neka vrsta korisnog obrazovnog programa, uvod u okultno i natprirodno, udžbenik sa neophodnim osnovama za ona druga, nedovoljno visoko rangirana a zanimljivija svetska čuda. Bacite letimičan pogled samo na lokacije obrađene u ovom tomu i štikliraćete Stounhendž, Vavilonsku kulu i mesta za koja ni vi niste čuli.

A u osnovi svega krila se fantastična priča. „Fantastična priča”: pogodbeno upozorenje koje je, po ugledu na originalna italijanska izdanja, Dnevnik sporadično lepio uz naslove inače realističnih „pionirskih stripova” kao što su Zagor, Mali Rendžer i Veliki Blek, kao da ih se izdavač stidi te želi od njih da se ogradi: biće ovde natprirodnog! Kao da želi da kaže: nemojte se iznenaditi ako Zagor mora da izađe na kraj sa spletkama moćnog vampira baronskog tipa, ako Kit Teler pokuša da pomogne vanzemaljcu koji spolja izgleda kao cenomorf a iznutra kao E.T. ili Veliki Blek baci pravu pravcatu vešticu u salemski bunar. Već u sledećoj epizodi vratićemo se na ono staro, očekivano, neprijatelji će biti samo ljudska pohlepa i zloba, i možda tek, ehm, Kju Kluks Klan, nećemo morati previše da istežemo mišiće mašte.

E, pa Marti Misterija je sve vreme bio „fantastična priča” i tu nije bilo pardona (mada je ista ograđujuća etiketa onomad znala da se omakne Dnevniku i u Martijevim ranim radovima; šta ti je moć navike). Na kraju svake epizode, međutim, nije bilo povratka na status kvo, sem možda u dnevničkim zabeleškama na Martijevom pouzdanom mekintošu. Svet je nakon svake njegove avanture bio, koliko god simbolično, nepovratno promenjen. Ili smo se makar mi čitaoci tako osećali.

Drugo ime Martija Misterije je Žak. U pomenutoj ličnoj karti prijavljen je na adresi Vašington Mjuz 3, obod Grinič Vilidža, Njujork. Njujork nije slučajno odabran za Martijevu bazu. To je grad koji je oduvek tolerisao čudake svih vrsta.

Žak je od roditelja, koji su poginuli u avionskoj nesreći, nasledio veliko bogatstvo i oduvek osećao grižu savesti zbog toga što troši novac koji nije sam zaradio. I zato ga ulaže u naučna istraživanja i poklanja u dobrotvorne svrhe. Gde je jedan takav danas kad nam najviše treba? Čekaj, u stvari ih imamo nekoliko. Marti mu u tom pogledu dođe neka vrsta preteče Ilona Maska!

Uz sve to, čovek je vrlo detinjastog duha, kao što neko ko se bavi misterijama prosto mora da bude. To je zahtev posla, ali zato što je toga i sam svestan, zna da mora makar da pokuša da izgleda kao ozbiljan naučnik. Otud, kako sam kaže, njegova „kolekcija sakoa i kravata”. Osamdesetih ste znali da ste neizlečivo odrasli kad počnete svaki dan da se brijete, čitate dnevne novine i nosite kravatu. Možda baš zato, kao lekoviti kontrapunkt, Marti za avanture navlači prepoznatljivu safari košulju. A možda mu je samo tako udobnije.

Od hobija izdvaja slabost na knjige, posebno na polovna izdanja. Kad ga najbliži čekaju dok pretura po knjižari, on im govori: Evo odmah. Još samo malo. Videvši to, rekao sam u sebi: Ovo znam. I ja isto ovako. A znaju i moji najbliži, kad su osuđeni da mi prave društvo u pohodu po knjižarama sa polovnim knjigama u inostranstvu, pa i sami umeju da predlože slično rešenje: Ajd’ dok si tu, mi odosmo malo na kafu prekoputa. Poznata mi je Martijeva zavisnost od mirisa starih knjiga. Opojna je to droga.

Ali njegovo zanimanje? Njegovo pravo, zvanično zanimanje? Spisku praktično nema kraja: profesor arheologije, antropolog, kolekcionar starina, pustolov, pisac bestselera i autor/voditelj televizijske emisije. Ne dajte se, međutim, zavarati. Marti Misterija je, pre i iznad svega, detektiv, onako kao što je u svojoj suštini Betmen detektiv. Prvi je detektiv nemogućeg, drugi detektiv tame. Mislim da je „detektiv” bio moj odgovor kad su me prvi put pitali šta ću biti kad porastem. I stvarno sam to mislio.

A kad si sve to, kao Marti, pa još detektiv, tvoj život je najčešće toliko zanimljiv da postaje neiscrpna riznica dobrih priča. A ona ništa ne vredi ako je nekom ne prenesete. Marti baš voli da drži banku. Govori nam ostrašćeno o polju svoje ekspertize, prepričava naširoko i nadugačko tuđe i sopstvene anegdote, uživa u prenošenju svakog detalja avantura iz prošlosti. Srećom, dobro to radi i ljudi vole da ga slušaju.

S druge strane, Marti i njegov pratilac Java baš vole da se tabaju. Jeste li primetili? Uživaju u dobroj tuči. I tako, na osnovu tog jedinstvenog recepta doboš-torte od „raspričanosti i tabačine”, na kraju dobijete neku vrstu „špageti Indijane Džounsa” (imajte u vidu da su startovali otprilike u isto vreme, čak su prethodne Martijeve inkarnacije postojale pre Indija), i kad kažem „špageti Indi”, mislim to u najboljem mogućem smislu. Često sam znao više da volim špageti verzije nekih izvornih anglosaksonskih žanrova (horor, vestern) nego originale. Na isti način na koji je, evo i besplatne preporuke, špageti Paja Patak u stripu često bio bolji od izvornog. Zamislite to, Marti Misterija i Paja Patak, rame uz rame, protiv neke još nezabeležene pošasti. Ili je već bilo?

Marti je naoružan – od svih mogućih oružja – tvrdim pacifizmom. Ona njegova šašava igračka koja ispaljuje zrake za privremeno zamrzavanje i generalno vam ništa ne naškodi, efikasnija je i bezazlenija, sto mu gromova, čak i od tejzera. A izgleda ludo. Kao neka pucaljka iz naučnofantastičnih stripova i filmova sedamdesetih, iz „Lika Orijana” ili „Loganovog bega”. Ima čak i pečat Mua kao nekakvu kontrolu kvaliteta sa najluđeg mogućeg mesta. Ko ga je napravio? Marti ga je, po sopstvenom priznanju, dobio od svog duhovnog učitelja Kuta Humija, indijskog mudraca koji mu je otkrio da su pucu napravilo pleme Naakal iz Majke Zemlje. Sve ukazuje na to da se pištolj zove „murčdana” i da je samo jedan iz moćnog arsenala kojim dotično pleme raspolaže.

Brrr. Odjednom svi oni moji smešni svemirski pištolji iz detinjstva, koji su u međuvremenu završili na tavanu, više ne deluju tako smešno – izgledaju mi moćnije od češćih i neprijatno realističnih replika pištolja kojih je uvek bilo mnogo više. (U mom detinjstvu glavna igračka za dečake, pored lopte, bio je pištolj; kad malo bolje razmislim, nisam baš siguran koliko je to bilo zdravo.) Martiju i priliči da, kad već ima pištolj, to bude pištolj jednog mirotvorca, koji negira karakteristike svih drugih pištolja, antimaterija među pucaljkama. Antipištolj, takoreći.

Što ne iznenađuje kad se zna se da je Marti i formalno član mnogih pacifističkih grupa. Čak se može pohvaliti time da je više puta bio hapšen na antiratnim demonstracijama. Kad ste poslednji put sreli strip junaka koji je redovni učesnik protesta, ha?

Martijev kompanjon je Java, konzervirani neandertalac. Da, jeste, pravi pravcati neandertalac od onomad (duga priča, koju, uzgred, imate među koricama ove knjige). Poznatiji još i kao „verni Java”, kao što je ljuba uvek verna. Od mog prvog susreta sa njim, kad god negde čujem da se pomene ostrvo Java, odmah pomislim na Martijevog Javu. Nema greške.

Koristan je kao što kompanjon samo može biti: kao prvo, ništa ne priča (Marti nadoknađuje i njegov deo). Istovremeno je batler, ađutant, telohranitelj, rame za plakanje, šaljivdžija i najbolji prijatelj. Zgodan naslednik duge tradicije sličnih – od doktora Votsona, preko Dezmonda, do svima znanog spadala koje neobično liči na popularnog američkog komičara iz tridesetih (i isto se tako zove). Sve uz čubakansku riku neodobravanja kad mu nešto nije po volji. Posebno kad mu je prijatelj neozbiljan.

Ali onda i sam Java ume da bude veliki nestaško – na primer, zna da ćapi stjuardesu za pozadinu kako bi smestio Martiju (još jedno obeležje osamdesetih, danas bi to teško prošlo kao prihvatljivo ponašanje, u stripu ili u stvarnosti, čak i za jednog neandertalca; ne znam kako je i tad prošlo.) A opet, šta smo ono zaključili: kontekst (novijim epizodama ni golotinja nije strana). U svakom slučaju, osamdesete su izgleda bile još luđe nego što se mi koji smo ih preživeli sećamo.

A Martijeva prava „verna ljuba”, životna saputnica Dijana Lombard, izgleda da dobro zna koga ima kod kuće (kad je ovaj uopšte kod kuće). Strpljiva je i puna razumevanja (ali i ljubomorna i ništa joj ne promiče; vidi deo o preljubama gore). Lepa, pametna, požrtvovana, ume da uzvrati i jezikom i pesnicom. Marti nije zaslužio ništa manje.

Ah, da. Prvo mu je bila sekretarica. Tako su se upoznali.

Ne znam šta da mislim o tome. S druge strane, nije prvi detektiv u istoriji kome se desilo, tako da je i to u redu.

Ovo je pogovor za treći tom sabranih epizoda Martije Misterije u izdanju Veselog četvrtka. Autori stripa su se do sada već uveliko uhodali, serijal se odomaćio u sopstvenoj koži, u ovoj fazi su se izrodile neke od legendarnih epizoda.

Najveća vest je, naravno, povratak Orlija, jednog od mitskih negativaca u Martijevom svetu. Najveće iznenađenje nije sama priča o Orlijevom poreklu, koju otkrivamo u pravilno doziranim kašičicama (kako je nekada izgledalo to legendarno prijateljstvo Orlija i Martija, kako je Orli izgubio oko, kako je njegovo oružje – slično Martijevom, samo smrtonosno – završilo na mestu njegove šake kad mu dosadi da gusarskom kukom para postavu na nameštaju, itd.). Najveće iznenađenje zapravo je koliko on i dalje voli Martija. Priznaj, Orli. Još ga želiš za najboljeg drugara. Ti si u stvari jedan veliki osetljivko. Opasan osetljivko, doduše.

Ali nisu li svi oni takvi?

Još i pre nego što sretnemo Orlija, međutim, očekuje nas jedan drugi veliki zlikovac (i osetljivko). Prema današnjem Godvinovom zakonu, što je diskusija na internetu duža, to je veća verovatnoća da će neko kao argument potegnuti naciste. Ovde ne morate da čekate ni toliko. Hitler se – bam! – glavom i brčićima pojavljuje već na prvoj strani prve epizode u ovoj knjizi, i to ne bilo kako: objašnjava se tajna njegove moći, koja je skroz-naskroz natprirodna, jer, argumentuje se, kako bi jedan tako neugledan tip inače mogao da zamađija tolike mase? Hm, uprkos dobro poznatom kapacitetu „običnih” ljudi za zlo, ne bih do kraja isključio tu mogućnost. Na kraju krajeva, Marti Misterija nas je upozorio na Ljude u crnom mnogo pre Moldera i Skali. Ili, ovaj, mnogo pre Ljudi u crnom.

Ali najveća specijalnost autorskih tandema koji rade Martija svakako je nečastiva sposobnost da ukrste naizgled nespojive mitove. Da već dovoljno tajanstvenu misteriju razreše spojivši je sa još tajanstvenijom. I ovde imamo nekoliko plastičnih i uspešnih primera za to najkarakterističnije obeležje serijala.

Prva priča u ovoj kolekciji, „Mač kralja Artura”/„Tajna Stounhendža”, objašnjava šta zapravo stoji iza legende o kralju Arturu i to uspeva da uveže sa Stounhendžom na mnogo uverljiviji način nego što bi smela. (Hm, čak sam pomalo počeo da verujem u tu verziju).

Druga priča, „Sablasni grad”/„Robovi strašnog sna”, spaja sve ekspedicije u snežne nedođije svih vremena sa indijskim legendama i naučnofantastičnim palpom s početka prošlog veka, otkrivajući usput tajno poreklo ne samo našeg velikog stalnog negativca i vernog Jave, već donekle i Martijevog misterioznog pištolja. Jao, ta čudovišta koja se zovu Prozirne senke! Što se ja tako nečeg nisam prvi setio?

Treća priča, „Tajanstvena ubistva”/„Vavilonska kula”, spaja problematične svemirske ekskurzije iz epohe velikih brljotina sa šatlovima sa, ni manje ni više, legendom o Vavilonskoj kuli.

Četvrta, „Istinite tajne” – tiru-ri-ru – uvek je zabavni omnibus više storija u ključu Zone Sumraka, koji će u međuvremenu postati tradicija.

Predjelo, glavno jelo, prilog i desert.

Bon apetit!

Ah, taj Alfredo Kasteli i Đankarlo Alesandrini.

Stalni scenarista i primarni crtač.

Crtača, inače, u timu ima još onoliko, ali se uvek toliko oduševim kad u nekoj epizodi prepoznam Alesandrinijevu čistu liniju da zaboravim na sve druge. U redu, kad me već pitate, tu je i Anđelo Marija Riči, koga pamtimo i po nekim slavnim epizodama Mister Noa, najzaslužnijeg za upliv ludačkog grafičkog realizma u Bonelijev svet. I još neki drugi. Ali, Alesandrini!

U svakom slučaju, dobro se zabavlja ekipa. Ne znam koliko je Kasteli uopšte stizao svesno da igra na najveće kvalitete crtača za svaku epizodu, ali moj utisak kad sam prvi put čitao ove konkretne, baš kao i kada sam ih obnovio, jeste da se one razlikuju od crtača do crtača, i po ritmu i po tonu. Ako je namerno, svakako ide Kasteliju na čast. Samo je osvežilo priče i učinilo ih raznovrsnijim. Kasteli kao da je umeo da gleda u budućnost i znao koliko će dugo čitava avantura da potraje.

Posle svega, obratite još pažnju na skrivena „uskršnja jaja”, pažljivo posejana po epizodama. Vežbajte svoje prelepe pop kulturne umove.

Moje omiljeno: pseudonim pisca jedne od knjige za kojima traga Marti glasi Forest Akerman, što je zapravo pokojni legendarni osnivač časopisa Famous Monsters of Filmland i generalno veliki guru i poznavalac istorije horor i fantastičnog filma.

Počasno drugo mesto: Martijev naklon Darkvudu kao „mitskom mestu”.

Ima toga još, namig-namig.

STRANA 98

SLIKA 1
ČUVAR, nasmejan od uva do uva, gleda u unutrašnjost sarkofaga. 

ČUVAR
Ali kako? Gde ste ga našli?

SLIKA 2
U polutotalu, visoki plavokosi kovrdžavi tip u svetlom odelu sa kravatom na štrafte i trokrilni ormar grubih crta lica jedva naguran u tamno odelo sa četiri dugmeta i mašnom tankom kao vrpca. MARTI MISTERIJA i JAVA deluju skrušeno, kao da im je neprijatno. MARTI se češka iza uva, JAVA zuri u tavanicu. 

ČUVAREV OBLAČIĆ SA GOVORNIKOM VAN KADRA
Hvala vam! Hvala!

SLIKA 3
MARTI, samo u košulji podvrnutih rukava, i dalje sa kravatom, sedi u zamračenoj prostoriji za mekintošem i kuca, dok mu se među prstima desne ruke dimi cigareta. 

UOKVIREN TEKST
„Na kraju smo ga ubedili da je mumija sve vreme ostala u muzeju, sakrio ju je drugi čuvar, kog su potplatili lovci na starine. Ne mora siroti čovek da zna detalje svega što se zapravo dogodilo.”

SLIKA 4

TEKST NA EKRANU
 „Na primer, da je telo iz pošiljke menjalo agregatno stanje i tako se kretalo kroz kanalizaciju, da je jedini način da ponovo postane čvrsto bilo da se zamrzne. Zavoj u koji smo telo umotali kad smo ga našli na kraju nam je pomogao da sakrijemo činjenicu da je telo sada sačinjeno od snega i leda…”

SLIKA 5
Muzej. Noć. Sva svetla su pogašena, senke svih eksponata izdužene. Zidovima šara snop baterijske lampe.

UOKVIREN TEKST
„Pitam se samo: da pukim slučajem nismo naleteli na trag u pošti da pošiljka nije stigla iz Egipta, već sa Himalaja, da li bismo otkrili pravu prirodu stvora kog smo jurili.”

SLIKA 6
Zadovoljno ČUVAREVO lice dok osvetljava zatvoren sarkofag.

SLIKA 7
Dok se ČUVAR udaljava, u prvom planu vidimo kako na spoju poklopca sarkofaga ističe nekakva gusta, želatinasta masa.

Šta sve možeš kad se zoveš Misterija? Mnogo toga.

Nije loše za nekog kome je zamalo bilo suđeno da se zove Dok Robinzon. Čuj, Dok Robinzon.

Uživajte u avanturama koje slede, a ja odoh da smišljam kako će se zvati moj fiktivni detektiv nemogućeg, neizrecivo tužan što je prezime Misterija već zauzeto.