Prići Teksovom liku nije bilo nimalo lako. Imao sam iskustva u crtanju vestern stripova, zahvaljujući radu na Kenu Parkeru i Magičnom Vetru, ali Teks je uvek izazov, pogotovo za italijanskog crtača. Kada sam primio vest da ću raditi Teksa, to me je nekako „oduvalo”, ali je emocija bila još jača kada sam otkrio da treba da se posvetim ilustrovanju izdanja za specijalnu ediciju Veliki Teks. Osećao sam se kao neadekvatan, jer, kao što to dobro znate, Veliki Teks je edicija koja je mahom predviđena za međunarodno priznate crtače ili, u svakom slučaju, za one koji iza sebe imaju veliku karijeru, ali sam ipak odlučio da pokušam. Kada su prve stranice scenarija stigle do mene, taj osećaj neadekvatnosti samo se produbio, iako sam smatrao da ih je Mauro Bozeli izvrsno napisao. Ne samo zato što se radilo o priči za Teksa, koji je simbol izdavačke kuće, već i zbog toga što je smeštena u argentinsku pampu, među vojnike, gaučose i Indiose iz tih krajeva. To je značilo da sva, ili gotovo sva dokumentarna građa koju sam godinama skupljao neće služiti ničemu, i da moram početi iz početka, od nule. Potpuno sam bio u nedoumici, ali kao kontrateža tome stajala je strast koju je Serđo Boneli ulagao u svaki projekat, i nisam želeo da ga razočaram, niti da propustim priliku koju mi je ponudio.
Stilske lekcije
Kao dokaz dugog rada i potrebe da se bude fokusiran na mnogo strana, ovde vam predstavljam vinjete koje koje su bile odbačne ili ponovo nacrtane, često i pre nego što su poslate u redakciju, nekad samo zbog toga što nisam bio zadovoljan svojim tuširanjem, a nekad i zato što sam želeo da bolje iskoristim maštovitost koju je nudio scenario.
„Patagonija” je bila veoma značajan posao za mene, posao koji me je ozbiljno stavio na test i na kome sam pokušavao da prevaziđem neka ograničenja koja sam uočio u svom crtežu. Nisam želeo da se smirim sa prvim rešenjima koja su se pojavila na papiru, već sam stalno isprobavao nešto novo, nešto što ranije nisam ni video ni uradio. Pored brojnih crtača mojih omiljenih stripova, inspiraciju sam pronalazio (i još uvek je pronalazim, naravno) u filmu. Za „Patagoniju” mi je naročito bio dobrodošao rad nekih reditelja – iako međusobno veoma različitih, kako u stilu tako i u građenju likova – a među njima bih istakao: Orsona Velsa, Freda Zinemana, Dejvida Lina, Lučina Viskontija, Stenlija Kjubrika, Akiru Kurosavu, Ridlija Skota, Serđa Leonea, Sema Pekinpoa i Vitorija de Siku. Njihovi najbolji radovi odlikuju se posebnom slojevitošću slika, što ih čini gušćim, bogatim detaljima, ne samo onim što se vidi u prvom planu, već i u dubini celog kadra. To su reditelji koji su želeli da ponovo ožive čitav svet na ekranu, živopisno, verodostojno, što je moguće potpunije, a ne samo da sklapaju sekvence u film. Ali kinematografija nije dovoljna: oduvek sam se trudio da skupljam i konsultujem što više knjiga sa ilustracijama, slika, i naravno, fotografija. Jedan od fotografa čiji su mi stil, dobar ukus i tematika dosta pomogli u radu na „Patagoniji” jeste proslavljeni Brazilac Sebastijao Salgado, naročito poznat po svojim tematskim knjigama koje se bave raznim gorućim pitanjima (prava radnika, siromaštvo, destruktivni efekti tržišne ekonomije u zemljama u razvoju…), jasno vidljivim već u samim naslovima kao što su „Čovečja ruka” i „Postanje”.
Prva verzija vinjete ispod, koja prikazuje Teksa i grupu likova u luci Buenos Ajres, nije mi se dopala jer je akcenat bio isuviše stavljen na ambijent, koji bi kasnije bio dodatno redukovan nakon ubacivanja oblačića; zato sam tragao za kadrom koji će mi dozvoliti da malo više prikažem gradsko okruženje, koga ionako uopšte nema u ostatku priče.
Jedna od većih teškoća bila je i pronaći odgovarajuću dokumentarnu građu (oko toga su mi mnogo pomagali i Serđo i Mauro Bozeli). Istraživanje je bilo dugo i trajalo je koliko i sam posao (negde oko tri godine). Odlučujuća pomoć stigla je iz knjige u kojoj su sakupljena dela Huana Manuela Blanesa, urugvajskog slikara iz XIX veka. Njegove slike do najsitnijih detalja pričaju o tim ljudima i tom vremenu i imati tako bogat pregled slika za konsultaciju zaista je bila prekretnica. Drugi važni izvori, koji su pružili precizniju atmosferu priči, bili su radovi argentinskih strip umetnika, kao što su: „Rat u pampi” Enrikea Breće, „Crni mrav” (Hormiga negra) Valtera Sioke, „Pampa” Karlosa Ninea, i konačno, neke ilustracije Alberta Breće (kao što je serija onih posvećenih poemi „Gaučo Martin Fijero”, i one izrađene za izožbu „Alberto Breća: Ilustracije Borhesovih priča”) i Hosea Munjoza (lik Čonkija, na primer, sugerisao mi je Munjozov crtež pod nazivom „Les damnés de la pampa”, iliti „Prezreni iz pampe”). Veoma važni bili su i neki crteži Huga Prata, koje sam prvi put video tek kada su mi ih pokazali Boneli i Bozeli, a onda ih kasnije pronašao u reprintima njegovih stripova iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kao i Kapetan Kirk, jedan od prvih Pratovih radova urađenih baš u Argentini, po scenariju jednog od očeva argentinske strip scene Hektora Osterhelda.
Sve što mi je prošlo kroz ruke tih godina koristio sam na tablama stripa. Slike, naravno, ali i priče – na primer, članak Čarlsa Darvina, objavljen 2007. u italijanskom izdanju časopisa National Geographic, u kome se slavni prirodnjak priseća svog puta u argentinsku pampu, opisujući floru i faunu koju je posmatrao, ali i običaje i navike gaučosa. Lagano sam preduzimao mere prema obavezi koju sam imao pred sobom, sve dok nisam uspeo da joj dam formu koju sam mogao da kontrolišem.
Bonelijeve reči
Godine 2009, predstavio sam Serđu Boneliju tri skice za koricu i on je instinktivno izabrao jednu, prvu. Smatrao je da taj crtež najbolje predstavlja i junaka i priču. Insistiranje ljudi iz redakcije, i ništa manje moje, da se ipak razmotri treća skica, navelo ga je na oklevanje, te je odlučio da podrži našu tačku gledišta, iako je smatrao da je taj crtež vertikalnije postavljen u odnosu na naslovne strane ostalih Velikih Teksova.
Godinama kasnije razradio sam tu prvu skicu sa Teksom koji ponosno sedi u svom sedlu. Moj mali omaž Serđu Boneliju i svim izborima koje je napravio tih godina.
Nakon što je video probne crteže za likove, u kojima sam pokušao da se nadovežem na teksovsku tradiciju Đovanija Tičija, Boneli mi je rekao: „Ja ne želim verziju Teksa koju sam već video, želim tvoju verziju Teksa”. I taj komentar mi je mnogo pomogao.
Sve to dalo mi je više samopouzdanja u pokušaju da pronađem interpretaciju bonelijevskog rendžera koja je više lična, a samim tim i iskrenija. Rad koji je od tog trenutka započeo na „Patagoniji” bio je dug (tri godine, kao što već rekoh) i za mene svakako ogroman izazov, ali verovatno i najveća životna prepreka koju sam uspeo da prevaziđem.
