INTERVJU: Paskvale Frizenda

Veliki talenat i velika skromnost: jednostavna ali efikasna mešavina kojom se Paskvale Frizenda predstavlja čitaocima. Dok njegovo mastilo stvara živopisne likove i scene, uvek isklesane u gotovo „maničnom” realizmu, on kao da nestaje iza svoje urođene rezervisanosti. Iz tog vela, međutim, tinja bogat i buran univerzum mašte, nadahnut nepresušnom strašću prema filmu, preciznim književnim referencama, kritičkom opservacijom priča i likova italijanskog i međunarodnog stripa. Rođen u Milanu 1970. godine, Frizenda od 1986. pohađa Školu za strip i ilustraciju (današnja Viša škola primenjenih umetnosti) u Sforcinom zamku. Karijera koja je započeta na stranicama naučnofantastičnog časopisa okreće se ka vesternu zahvaljujući Kenu Parkeru, u čiji tim Frizenda ulazi sa samo dvadeset jednom godinom. Početak ove uspešne narativne saradnje – sa kaubojima, prerijom i Indijancima – doneće mu potom potpisivanje crteža 14 epizoda (i 44 naslovne strane) serijala Magični Vetar Đanfranka Manfredija, a zatim i suočavanje sa fantastičnim scenariom „Patagonije”. Ali dopustimo Frizendi da nam sam ispriča sve o svom putovanju u Teksov svet.

Čini se da praksa potvrđuje uvreženo mišljenje da se „crtač rađa”, šta Vi mislite o tome?

Često jeste tako, ali svakako ne uvek. Ponekad se to postaje upornim vežbanjem. Ja verujem da sam negde na sredini, između ta dva. Sa žvrljanjem sam počeo još u osnovnoj školi, i to bukvalno, na školskoj klupi. Prekrivao sam ih crtežima, skicama, pa čak i pravim stripovima. Sećam se da su moji drugari bili oduševljeni, da su neki momci iz drugih razreda dolazili da se dive toj klupi (šta li se desilo s njima, pitam se). Nastavnice, međutim, nisu delile njihovo oduševljenje… U svakom slučaju, u tim godinama, ideja da se postane crtač stripova manje-više jednaka je želji da se postane astronaut ili fudbaler. Bilo je potrebno da se neko vreme ozbiljno fokusiram na to kako bih shvatio da se radi o pravom zanimanju. Negde sa 16 ili 17 godina odlučio sam da će to biti moj put, ili makar da ću učiniti sve da tako bude.

Ali naučna fantastika koja je izašla na vrata vratila se kroz prozor.

Da, zahvaljujući časopisu Kiborg (Cyborg) Star Komiksa. Za njih sam nacrtao „Tamu” (Tenebra), priču koju je napisao Mikele Mazijero. Bio to moj prvi pravi posao. Zahtevan projekat (nekih četrdesetak tabli) za neiskusnog crtača poput mene. Nažalost, časopis je pretrpeo brojne promene, ugašen je, pa godinama kasnije ponovo obnovljen pod okriljem brenda Telemako. Ukratko, prošlo je dosta vremena pre nego što je taj rad bio objavljen. Ako se dobro sećam, „Tama” je bila priča o svemirskom brodu koji se vraća sa putovanja, donoseći sa sobom užasnog mutanta, plod genetskih eksperimenata. Pozivala se na filmske klasike kao što su „Osmi putnik” (Alien), dragulje naučnofantastične kinematografije iz pedesetih „Kvotermasov eksperiment” (The Quatermass Xperiment), „Čudovište iz svemirskog broda” (It! The Terror from Beyond Space), i na izvestan način anticipirala „Konačni horizont” (Event Horizon) koji se pojavio tek nekoliko godina kasnije.

Čini se da je naučna fantastika teren po kojem se s lakoćom krećete…

Kao što rekoh, to je moja velika strast. Ja sam bio, a i sada sam, strastveni čitalac Bredberija, Matesona, Hauarda, Lavkrafta, Hajnlajna, Dika, Balarda, kao i mnogih drugih, ali me je taj žanr obeležio prvenstveno zahvaljujući filmu. I dalje se sećam trenutka kada sam prvi put na televiziji gledao film „2001: Odiseja u svemiru” Stenlija Kjubrika, bilo je to jedne novogodišnje noći kada sam imao oko 16 godina. Njegov uticaj na moju maštu bio je ogroman. Tokom godina, postao sam sve zainteresovaniji za Kjubrikov stil, koji mi se činio sve uglađenijim i sve kompletnijim. Svaki kadar filma „Odiseje u svemiru” proizvod je dugog i perspektivnog „geometrijskog” promišljanja, međutim, istovremeno, ceo film preplavljen je veličanstvanim vizionarskim duhom koji mu daje posebnu emocionalnu vrednost. Nema potrebe napominjati da se ovaj reditelj nalazi na dugoj listi onih koji su me inspirisali, naročito kada je u pitanju njegov odnos prema detaljima. Kjubrikovim remek-delom smatram film „Staze slave” (Paths of Glory), koji je, kako ja to vidim, suma sumarum svih njegovih  stilističkih i tematskih izbora… Ipak, kada govorim o obaveznoj naučnofantastičnoj „lektiri”, ne mogu izostaviti ni „Blejd raner” (Blade Runner) Ridlija Skota, koji za mene predstavlja nepresušan izvor iz kojeg i dalje crpim vizuelne predloge i ideje. To je film koji sam najviše puta pogledao u životu.

Uprkos toj strasti, karijera Vas je odvela u potpuno drugom smeru, prema velikim prerijama.

I učinila mi je uslugu! Jer, naravno, nisam se hranio samo naučnom fantastikom. Vestern je oduvek bio, a i danas je, moj važan saputnik. U kinematografskom smislu veoma cenim vestern iz sedamdesetih (posebno onaj Sema Pekinpoa, ali i Roberta Altmana, Džordža Roja Hila, Artura Pena, ali i našeg Serđa Leonea) i nisam propustio da istražim takozvano zlatno doba žanra. U mojoj kućnoj zbirci se, pored „Divlje horde” (The Wild Bunch), „Bilo jednom na Divljem zapadu” (C’era una volta il West) i „Hombrea” (Hombre), mogu naći i naslovi kao što su „Crvena reka” (Red River), „Tačno u podne” (High Noon), „Veliko nebo” (The Big Sky), „Čovek koji je ubio Liberti Valansa” (The Man Who Shot Liberty Valance), „Tragači” (The Searchers). Što se stripova tiče, tu su uvek bili Teks, Zagor, Priče sa Divljeg zapada, Ken Parker, Narednik Kirk, Fort Viling, ali i Poručnik Bluberi, Komanča ili Badi Longvej. Tako je moj susret sa Kenom Parkerom (a bilo je to 1991. godine) bio kulminacija jednog sna, suštinski trenutak na mom putu. Zaključivši saradnju sa Kiborgom, činilo mi se da nemam previše mogućnosti. Međutim, nedugo zatim, rekli su mi da Đankarlo Berardi i Ivo Milaco traže crtače, i to novajlije, kako bi ponovo oživeli avanture Duge Puške, započete 1977. Bila je to jedinstvena prilika, pa sam, bez imalo oklevanja, poslao svoje table Milacu, koji je zaključio da odgovaram onome što traže.

I tako je započela duga avantura na Divljem zapadu.

Eh, da! Bile su to godine istinskog formiranja, u kojima sam se „kalio” i kao čovek i kao crtač. Ovoga puta bio sam angažovan za posao sa žestokim ritmom i precizno određenim rokovima, koji je povremeno zahtevao i da se neka rešenja izmisle u hodu, ali uvek u okvirima narativnog stila autora i, da tako kažem, u skladu sa temperamentom samog glavnog lika. Pored toga, rad na Kenu Parkeru zahtevao je ozbiljnu dokumentaciju, a da i ne pominjem koliko je bio pod strogim nadzorom autora. Saradnja sa takva dva iskusna profesionalca bila je krucijalna ne samo s tačke gledišta samog posla, nego i kada je reč o formiranju kulturnog identiteta – kako narativnog, tako i vizelnog – na kome će se zasnivati moj budući rad. Malo-pomalo, počeo sam da se vraćam istoriji kinematografije, velikim klasicima vesterna, ali i drugih žanrova, približio sam se piscima, ilustratorima i fotografima koji su mi bili strani i produbio svoje znanje o stripovskom univerzumu.

Uzgred, koje su to Vaše referentne tačke u svetu oblačića koji govore?

Ja sam gotovo „svaštojed” u ovoj oblasti, uvek sam se trudio da pratim novosti na tržištu i da nikako ne ostanem „ukopan” na jednom mestu. Tokom godina sam upoznao toliko velik broj strip umetnika da bi nabrajanje zahevalo izuzetno naprezanje memorije… ali i mnogo vremena! Na prvu loptu, recimo, mogu da se setim nekih bitnijih imena kao što su: Alberto Breća, Hose Munjoz, Dino Batalja, Atilio Mikeluci, Hugo Prat, Domingo Mandrafina, već spomenuti Milaco ili Serđo Topi. Ali ta lista bi zaista mogla biti beskrajna, jer kako izostaviti Mebijusa, Ričarda Korbena, Alfonsa Fonta ili Hordija Berneta? Ili pak Đina D’Antonija, Roberta Diza, Magnusa… Gotovo da je bolno nabrajati ih tako haotično, jer za svako ime koje izgovorim znam da ću zaboraviti bar njih desetak jednako vrednih pomena. U svakom slučaju, nadam se da ste shvatili da se u svetu oblačića koji govore krećem ne poštujući nekakve zacrtane granice. Mislim da je takav princip u celosti primenljiv: jer zašto se odreći nečega lepog, ili nečega iz čega se može dosta naučiti, samo zato što je daleko od naših uobičajenih navika? Na primer, sledeći taj princip „slobodnog saznanja”, nedavno sam otkrio izuzetnog autora kakav je Tomas Ot, čija su neverovatna dela prožeta bizarnom i uznemirujućom atmosferom.

Kada smo već kod „uznemirujućeg”, u Vašem grafičkom stilu, toliko bogatom igrama svetlosti i senke, čini se da naziremo tragove još jedne velike strasti – one prema noaru?

Drago mi je što ste to primetili, naročito ako pod noarom podrazumevamo američke krimi filmove iz četrdesetih i pedesetih. Ne mogu poreći da sam iz filmova kao što su: „Duboki san” (The Big Sleep), „Malteški soko” (The Maltese Falcon), „Beg” (La Fuga), „Ubice” (The Killers), „Iz prošlosti” (Out of the past), „Lice sa ožiljkom” (Skarface), „Dvostruka obmana” (Double Indemnity) – ali i iz primera gotskog pripovedanja, poput filmova „Ljudi mačke” (Cat People) ili „Spiralne stepenice” (The Spiral Staircase) – pokupio brojne sugestije o podešavanju odnosa svetla i senke, kako bih ilustrovao kompleksnost pojedinih gradskih i seoskih pejzaža ili kadrirao prizor na određen način. Ti reditelji često su sa skromnim sredstvima ostvarivali neverovatne rezultate. Takođe, spomenuo bih Orsona Velsa, „uspešnog autsajdera” koji je znao kako da oblikuje sopstvenu viziju – tada još revolucionarnu – kako kao reditelj (mislim na „Građanina Kejna” ili „Dodir zla”), tako i kao glumac (maestralni „Treći čovek”, na primer). Zatim, ako se vratimo još unazad, moramo se setiti izuzetnog istraživačkog rada nemačkih espresionista, čiji je američki noar direktan potomak. To su reditelji Fridrih Vilhelm Murnau, Pol Vegener, Stelan Raj, Robert Vine, Fric Lang, čiji sam film „M” posebno voleo.

Reklo bi se i da bi psihološki noar na kome je Berardi utemeljio Juliju bio idealan za Vas.

U jednom trenutku (negde oko ’96, kada se moje kenparkerovsko iskustvo već bližilo kraju) ta mogućnost jeste uzeta u obzir, međutim, nije se ostvarila. Umesto toga, postao sam deo crtačkog tima novog Manfredijevog serijala Magični Vetar. Na izvestan način, bila je to savršena sinteza mnogih sastojaka koji me odvajkada fasciniraju: epopeja Divljeg zapada, težnja ka SF hororu, bogat istorijsko-ikonografski materijal na kome je trebalo raditi, i još, povrh svega, mrvica noara, koja je izbijala posebno iz razočaranih karaktera, ali i situacija. Suočavanje sa svim ovim istovremeno me je uzbuđivalo i plašilo, naročito zato što sam osećao dužnost da opravdam poverenje Serđa Bonelija i Dečija Kancija. No, danas mogu reći da su se stvari odigrale na najbolji mogući način.

Kako je bilo preći sa gotskih, mračnih scena Magičnog Vetra na klasičnije „teksovske” teme?

Pre nego što sam počeo, mislio sam da će mi iskustvo stečeno na Kenu Parkeru i Magičnom Vetru biti dobra odskočna daska, ali prvi susret sa Noćnim Orlom malo me je prizemljio. Ljubav i poštovanje koje sam oduvek gajio prema Teksovom svetu blokirale su me, i kako je snaga tog karaktera izbijala tako su rasli moja nesigurnost i moje oklevanje. Da se vratim u sedlo, ako mogu tako da se izrazim, posebno mi je pomogao ambijent u kome se radnja odvija: argentinska pampa. Istovremeno, stripljiva pomoć Serđa Bonelija i scenariste Maura Bozelija omogućila mi je da pronađem pravu atmosferu u kojoj ću predstaviti priču. Dokumentarni izvori bili su brojni, mada ne i lako dostupni, ali kada sam jednom počeo, sve je teklo kako treba. Bio je to posao koji zahteva dosta pažnje i posvećenosti, pa se iskreno nadam da će strast koju sam uložio u stvaranje ovog stripa dopreti i do čitalaca.