Samo dva broja ranije, imali smo mlađahnog Dilana rokera – a već nam je tu novi muzički omaž na naslovnoj strani. I to kakav! Čovek se pomalo strese kad pomisli na to da mlađi čitaoci možda neće prepoznati o čemu je reč… Ali treba se setiti: neko će uvek znati ko su bili Elvis, Pink Flojd, Cepelini… a ponajviše Bitlsi. Nemoguće je ne shvatiti u kakvim razmaženim vremenima živimo kada se spozna koliko je, za današnje poimanje, primitivna bila oprema na kojoj su ove neverovatne glave snimale svoje pesme; resetujte današnje hiperisproducirane zvezde i zvezdice na štap i kanap, i od njihove muzike neće ostati gotovo ništa. Zato, dopustimo omladini da sama „kopa” o čemu je ovde reč. Recimo im samo da je naslovna strana ovog stripa Điđijeva parafraza jednog od najuticajnijih albuma svih vremena. I da na nju nisu uspeli da uđu Isus Hrist, Gandi i Hitler. A oni neka saznaju ko sve jeste.
Ako vam kažemo da je ovu priču napisao sin čuvenog Maksa Bunkera, tvorca Alana Forda i Maksmagnusa, pomislićete da vas očekuje nešto smehotresno. Dodamo li još i to da u priči imamo starca u kolicima, maskirane pljačkaše i „oskvrnjene” grobove, bićete još uvereniji. Ali ne. Čeka vas nešto sasvim drugačije. Ako vam se dopadne, skrećemo pažnju: Rikardo Seki autor je i predstojećeg Zagor Specijala, a pisao je i za serijal Nejtan Never.
