Mrtva deca na bis. Verovatno postoje i laganije teme sa kojima smo mogli da pokrenemo novu ediciju. Međutim, da smo davali jedinstven naslov ovom prvom broju LMS-a na Bis!, publikaciji koja će u našem izdanju sakupljati italijanske Bis brojeve, one koji izlaze u Italiji tokom leta kako bi se iskoristila povećana prodaja kada ljudi krenu na more (ali ne samo te epizode!) – zaista bi „Mrtva deca” bila odgovarajući naslov. Nije naša želja bila, a verujemo ni Bonelijeva, da se dve Bis priče bave baš čedomorstvom, što slučajnim, što namernim, no tako je ispalo. A ipak, „Nečujno satiranje” i „Ostrvo sa dva sunca” različiti su da različitiji ne mogu biti.
Rita Poreto i Silivija Merikone, sa odličnim Lukom Kazalingvidom, u prvoj priči nam pripovedaju o bolu jedne žene koja dozvoljava da bude ponižavana i gažena, ali i o bolu jedne majke koji, ma koliko to prežvakano zvučalo, Dilan i ostali muškarci ne mogu da razumeju (ko zaludno insistira na reciprocitetu i traži priču o bolu jednog oca može da se podseti retke odlične epizode Đovanija Gvaldonija – „Golgota” u Dilanu Dogu #126, a potom da se pokrije ušima). Nije nemoguće da bi Paola Barbato mogla da iskaže dodatnu sirovost i surovost bola kroz koji Sem prolazi, ali ni Poretova i Merikoneova nisu sklone uzdržavanju od mračnih tema, kao što čitaoci njihovog „Crnog jezera” (LMS #2) već znaju. „Nečujno satiranje” ne ustručava se da oslika Sem kao čudovište koje je postala, ne ustručava se da oslika njenu krivicu u tome, ali ni da pokaže kako je ta krivica minorna i ni na koji način ne umanjuje odgovornost muškarca koji ju je u to stanje doveo. Sem nije siroto čudovište za kojim ćemo pustiti suzu kakvih u Dilanu ima pregršt, ne – ona je pravo čudovište, i fakat da je to postala usled okolnosti koje je lako razumeti ne umanjuje zverstva koja je počinila. Nečujno satiranje, ali ipak satiranje. Razumljivi užas, ali ipak užas. Jasno oslikana žrtva i jasno oslikana ubica, koje ne isključuju jedno drugo, nažalost, i time niti umanjuju jedno, niti umanjuju drugo. U takvoj situaciji, nema ni pametnih ni dobrih rešenja, i jedino što nam ostaje jeste da možda utopimo besmisao i surovost sveta u čaši, kao Dilan na kraju.
S druge strane, Davide la Roza za svojim pojasom ima samo jednu raniju priču, „Gručo za kolekciju” u Biblioteci Obojeni program #65, koja ima interesantnu ideju, ali malo slabiju razradu, naročito za priču posvećenu Gruču u kojoj razrada mora biti sve. „Ostrvo sa dva sunca” deluje kao smuti-pa-prospi kombinacija brojnih priča lociranih na tajanstvenim ostrvima, od, jelte, Vernovog „Tajanstvenog ostrva”, preko „Gospodara muva”, pa do TV serije Izgubljeni (Lost). La Roza je u stvari veći deo priče preuzeo iz romana „Morelov izum” Adolfa Bjoja Kasaresa, argentinskog pisca i (kako je izgleda u Argentini nužno) bibliotekara – od zapleta, imena nekih od likova (Faustina) do raspleta i dubljih tema, „Ostrvo sa dva sunca” (takođe prisutna u Kasaresovoj knjizi) posveta je „Morelovom izumu”, mada bi neki mogli upotrebiti i neke druge termine. No, Uskebasi je na zecu ujahao sa raspletom iz „Imena ruže”, „Posle ponoći” ima preslikane kadrove iz „U sitne sate”, a „Zlo” uzima osnovnu premisu i stil iz „Oni žive!”, tako da La Roza nije ni usamljen ni u lošem društvu. Na prvi pogled haotična i neuravnotežena priča (utisak kojem doprinosi crtež Franka Saudelija potpuno lišen bonelijevskih i dilanovskih stega i konvencija), „Ostrvo sa dva sunca” duboko je setna meditacija o prolaznosti života, ljubavi i svega ostalog, o grčevitom držanju za sećanja kako bi se neizbežno smetnulo s uma, kad već ne može da se izbegne. I čitano u tom ključu – funkcioniše. „Morelov izum” pisan je četrdesetih godina prethodnog veka, ali danas je još aktuelniji: ljudska manija za snimanjem svakog bogovetnog trenutka kako bi se makar na sekund zaboravilo da su ti trenuci prolazni i kako bi se stiskom piksela zadržali od panta rei prokletstva aktuelnije je u digitalno doba nego što je bilo pre skoro jednog veka. A ironija poslednjeg kadra jeste to što je mučeni Roald već imao ono što je tražio: sliku savršene sreće svoje porodice kojoj bi mogao da se vraća kada bi očaj postao prevelik. Ali to mu nije dovoljno, kao što ni nama danas nikad nije dovoljno fotografija, i umesto sreće i ljubavi ovekovečeni su čemer i jad.
U budućnosti, nova urednica Barbara Baraldi najavila je kako će Bis brojevi biti posvećeni „šta bi bilo kad bi bilo” pričama (da ne kažemo – ŠBBKBB) koje će smeštati Dilana u različita vremena i svetove, slično kao što smo videli nekada davno, davno, u Biblioteci Obojeni program #1, koji nam je podario seme Planete mrtvih Alesandra Bilote u istoimenoj priči.
Ali to je budućnost. U sadašnjosti imamo ove dve vrlo različite priče koje podvlače jednu vrlo duboku istinu: bilo da je u pitanju nasilje u porodici, devijacije majčinske ljubavi, zaludni pokušaji da se odagna smrt ili zadrže lepa sećanja, na kraju, najviše ispaštaju – deca.