Iako suštinski nije prošlo mnogo vremena od pokretanja ove edicije (evo nas tek na osmom broju), ipak se čini kao da je čitav Misisipi bar triput protekao između objavljivanja izdanja koje držite u rukama i prošlog broja u kom smo se družili sa Zagorom i Čikom. Beše to, naravno, u prvom Specijalnom broju ZS, u kom smo (na šok nekih neupućenih čitalaca) objavili originalni trideset peti Zagor Specijal po italijanskoj numeraciji. Otkud sad Zagor Specijal negde drugde kad već imamo istoimenu ediciju? Objasnili smo čitavu problematiku pre nešto više od godinu i po dana, ali nije zgoreg ponoviti: po savetu Morena Buratinija, koji nam je otkrio da Serđo Boneli editore pribegava ubacivanju drugog godišnjeg Specijala u izdavački plan i program (zbog toga što je pokretanje nove edicije na kioscima u Italiji isuviše skup poduhvat), odlučili smo da te konceptualno odskačuće i nekako na silu ubačene brojeve udomimo u novoj ediciji, na kojoj smo u tom trenutku uveliko radili. Tas koji je prevagnuo bila je činjenica da su sve priče iz tog tzv. drugog Specijala u Italiji prethodno već bile objavljene kroz neke druge edicije i izdanja, samo ne na kioscima. Što će reći, naša edicija Zagor Specijal nastavila je dalje po zacrtanom planu: jednom godišnje donosimo vam dugometražne priče od 160 strana (najnovija, 36. po našoj numeraciji – „Tvorac čudovišta”, u prodaji je već nešto više od mesec dana), a u Specijalnom broju ZS objavljivaćemo zasad sve ove kraće priče koje su za italijansku publiku zapravo reprint.
Kad smo već kod toga, hajde da pogledamo gde su ti stripovi izvorno objavljeni. Noseća i najduža priča „Samotne planine” je, kao i „Zagonetka broda” iz prvog Specijalnog broja, prvobitno zamišljena u okviru koncepta oživljavanja izdanja starog formata dimenzija strip-kaiševa, u kom je serijal Zagor (kao i Teks, podrazumeva se) originalno zaživeo u junu 1961. Nove avanture ispričane u duhu onih starih, u šest sveščica neodoljivog džepnog formata, za koji su hiljade i hiljade italijanskih čitalaca nostalgično vezane skoro isto koliko i mi odavde za famoznu žutu traku Zlatne serije! I dok smo mi razmišljali kako bi domaća publika reagovala na format koji joj je potpuno stran, Italijani su odlučili da već nekoliko godina nakon premijernog izdanja (u duhu njihove tradicije) kaiševe preslože na tzv. Boneli format i ponovo objave te dve priče. Lepa vest je da u Italiji ove godine izlazi i treća dogodovština u obliku kaiševa, što znači da postoji dobra šansa da će se u nekom trenutku pojaviti barem još jedan vanredni Specijal, koji ćemo mi brzinski objaviti, zna se.
Preostale epizode u ovoj svesci takođe imaju svoju istoriju. „Mo-Hi-La, ukleta močvara” je minijatura Morena Buratinija i Valtera Venturija namenski stvorena za Paninijev album sa sličicama iz 2016. godine (molimo vas, nemojte nam pisati sa molbama da ga objavimo na srpskom jeziku, to u aktuelnim uslovima nije moguće, nažalost) i već je doživela svoj rimejk na stranicama drugog izdanja. Više o tome ćemo pričati nekom drugom prilikom.
„Veštica” istog scenariste i crtača, Marka Vernija, naročito je začudna priča, budući da je zamišljena kao strip bez ijednog dijaloga, što je čini unikatnom u čitavoj sagi o Zagoru. Originalno je objavljena u sklopu fanovskog izdanja posvećenog ženskim likovima iz darkvudskog sveta.
„Koliba u močvari” je pak prava-pravcata adaptacija proznog teksta. Italijanski pisac, čuveni kolekcionar i veliki ljubitelj Zagora, Stefano Bideti, zaslužan je za scenario pisan na osnovu istoimene Buratinijeve kratke priče, premijerno objavljene 2014. povodom izložbe posvećene Galijenu Feriju. Za crteže ove sivkaste pustolovine (koja je u međuvremenu pretočena i u radio-dramu) zadužen je naš stari poznanik, uvek nasmejani i na Balkanu rado viđeni Marčelo Manđantini.
Uživajte u čitanju!
