Ako ste propustili prethodna dva broja Dilana Doga, znajte da je „Dženi” treće i poslednje poglavlje neformalne trilogije inspirisane pesmama italijanskog pevača „stare garde” Vaska Rosija. Priče ni na koji način nisu povezane osim tematski, time što se bave devojkama iz Rosijevih pesama, te time što je scenario poveren trima autorkama – i nakon Paole Barbato i Gabrijele Kontu, red je došao na Barbaru Baraldi.
Sad, kao što već i pisumi alatumi na grani znaju, Barbara Baraldi je nova glavna urednica serijala, preuzeće palicu od Roberta Rekionija kroz nekih dvadeset i kusur naših brojeva. I kada je najavljivana kao nova urednica – „Dženi” je bila priča koja je isticana kao njen veliki doprinos serijalu. Dakle, ovo je njena „Mater Morbi”, njen „Nekropolis”, njen vrhunski domet, makar zasad. I zaista, nema sumnje da je od tri scenaristkinje Baraldijeva napravila najviše od početne premise. Što nije previše čudno kad se uzme u obzir da ta početna premisa („patnje mlade nesigurne žene”) jeste njena jača strana, melodrama ionako nikada nije bila fah Barbatove, koja više voli da piše priče o sirovom, a ne o romantizovanom bolu; a ležerni narativni ritam Kontuove dao je pristojne mada ne i posebno upečatljive rezultate. S druge strane – ranjive, otuđene, sluđene mlade žene i Baraldijeva savršen su spoj i njena Dženi, kao i ljubav između Dženi i Dilana, deluju iskreno, neisforsirano, na trenutke i dirljivo, budeći u nama setu za svim situacijama kada bližnjima nismo mogli da pomognemo. Ludilo i ljubav su za čitaoce, ako ne i za samog Dilana, uvek bili dobitna kombinacija.
„Dženi” nam je i oproštaj od Điđija Kavenaga kao naslovničara serijala. Gubitak Kavenaga ogroman je udarac: reč je, ipak, o čoveku koji nas je naveo da ne oplakujemo (previše) odlazak Anđela Stana (takođe odnedavno trajno odsutnog).
Kavenagove naslovnice upravo su onakve kakve su Dilanu Dogu bile potrebne: upečatljive, uznemirujuće, ali i setne i dirljive – njegovo vešto vladanje bojama davalo je svakoj svesci tajanstvenost i simboliku koje su možda i nedostajale u samom stripu. Kavenagov odlazak prati trend prelaska italijanskih crtača na američko tržište, od Vertera del’Edere, preko Lorenca de Feličija do Luke Kazanlingvide, što je problem kojim bi tamošnje kolege svakako morale da se pozabave. No, mi koji čak i nemamo domaću strip-produkciju i koji cenimo ovdašnje autore tek kad nešto urade u inostranstvu, svakako nemamo osnova da im solimo pamet.
Od sledećeg broja na kioscima ćete videti braću Đanluku i Raula Čestara, čije ste vrlo dobre uratke već imali prilike da pratite na koricama Dilana u našem Lunovom magnus stripu…
