Za koju godinu, naš dragi junak obeležiće svoju četrdesetogodišnjicu. Ozbiljan staž, dovoljan da se više puta promeni/nadogradi/unazadi definicija šta je to „dobra epizoda Dilana Doga”. Mnogi su se autori dali u potragu za receptom: dok su jedni pokušavali da skrše kalup i umaknu iz senke velikog Sklavija, drugi su se upinjali da ga što vernije preslikaju; oni treći, su, neokrznuti ambicijom, tu i tamo ispisali koju mesečnu epizodu iz fascikle „nit smrdi, nit miriše” i tako ostali van radara pokuda, ali i pohvala. Opšta želja da se stanaru Krejven Rouda 7 vrati stari sjaj otud nailazi na prepreku: zna se kud se želi stići, ali je pitanje kako. I zato se hiperprodukcija oličena u broju različitih edicija napokon privela višoj svrsi: već deceniju i po, gotovo sva pobočna izdanja imaju sopstvenu „eksperimentalnu” misiju ili tematsko usmerenje, ne bi li se ugodilo celom spektru ukusa publike. U čemu možda ima i prećutne namere da se kroz „anketu” dozna u kom smeru pčela-matica – regularna serija – treba da ide. I upravo sada, u Italiji je aktuelan još jedan rebalans regularca, možda baš pod uticajem edicije simbolično naslovljene Dilan Dog Stari momak. Ime joj dolazi otud što priče koje staju pod njene korice gaje duh osamdesetih (radnjom su i smeštene onamo) – i više idu na žanrovski horor, inače dobrano potisnut sa stranica stripa koji mu, bar nominalno, pripada.
Ohrabreni time, rešili smo da ediciju Stari momak udomimo u Novom LMS-u. I premda, naravno, nameravamo da objavimo sve brojeve, naša druga odluka bila je da prekršimo italijanski redosled (priče su ionako zasebne) i pred vas donesemo što upečatljiviji početak. Izbor je pao na Old Boy #2, jer sadrži dve priče koje su dosegle nešto što u ovom stripu davno nije viđeno: one su istinski uznemirujuće. Na dobar, najbolji način. Jer, možda je onaj recept za kojim uredništvo Dilana traga sličan poimanju muzičkih albuma: ne merimo ih po tome koliko su im dobri singlovi – već po tome kakve su im stvari koje nisu na prvu loptu, one što zasijaju tek kad se hitovi istutnje. Čekali smo predugo nove „Uspomene Nevidljivog” ili novu „Priču ni o kome”, ali možda je serijal zapravo stagnirao zato što nismo imali običnu a kvalitetnu, poštenu priču meseca.
Ovo je to. Ovako standard treba da izgleda.
