Revnosni čitaoci već znaju: ima tamo u 182. broju naše regularne serije Dilana („Krv zemlje”) jedna fusnota koja veli da ćemo, kada Blok sledeći put bude domaćin Zlatne serije, doznati kako se i zašto odselio iz Vikedforda. Ili je pravo pitanje zašto to već nije učinio, nakon mračnih događaja kojima smo prošli put svedočili. Kako bilo, pred nama je kraj tihog ogranka jedne ere. Ciklus „Meteor” uskoro se okončava, pa tako i njegov rukavac posvećen starom inspektoru Šerloku, koji je prebegao u pitomije krajeve da onamo krčmi penziju i zlaćane godine. Nemir, međutim, pronalazi ljude čak i tamo gde Gugl ne može; ono što je isprva bio izvor anegdotskih priča o tome kako te nevolje prate kud god da odeš – promenilo je ton i izvuklo nam tepih ispod nogu: kupili smo kartu za komediju, a dobili ono drugo. U čemu nikakvog iskliznuća nema ako nas vodi pouzdan autor. Scenarista Alberto Ostini dokazuje nam da je upravo taj.
I dokazuje nam se tu još nešto: jedini spas dugovečnih serijala jesu zaokruženi autorski ciklusi. Dozvoljavanje darovitima da, jednostavno rečeno, isteraju svoje, umesto da ih se silom uteruje u kompilacije s drugima. „Meteor” je primer tog zamešateljstva koje se tek labavim šrafovima drži na okupu: sto babica okupilo se i dokazalo upravo suprotno od onoga što se želelo, a to je da možeš čitav svet razlupati u komade a da se ne promeni gotovo ništa. Posredi je svakako hvale vredan poduhvat, ali čini se da će u godinama koje dolaze sve analize ovog perioda isticati Ostinija i Bilotu (Planeta mrtvih) kao najzdravije tkivo, bisere koji su sijali s periferije dok su svi gledali u glavni tok. Naknadna iščitavanja – a biće ih – potvrdiće to.
Pa, kakvu priču danas čitamo? Ostini nastavlja tamo gde je stao, čak je i crtač isti kao prošli put: Kamanjija ćemo, pored Bačilijerija, verovatno najviše pamtiti kao zaštitni znak ovih vikedfordskih pustolovina. A taj njegov Vikedford drag nam je koliko nas i plaši, jer opako podseća na našu čaršiju. Dobri ljudi s kojima smo se smejali pokazali su nam i svoje drugo lice, jednako istinito: kad nastupi stani-pani, rulja je rulja, palanka je palanka. Verbalne čarke zamene se grabuljama i vilama, krv padne, a osobe poput Bloka posle bure ipak ostanu tu, naivno misleći da svojim prisustvom imaju koga da postide. I šta ćemo sad, što bi rekla pesma? Ovo bi mogla biti epizoda koja tvrdi da su ljudi zli, ali zapravo tvrdi baš suprotno. Za Ostinija, zemlja pamti i duše pamte: da je čovek nepopravljivo kvarno živinče, živeo bi neokrznut zlobom koju iz sebe izlije; činjenica da sve ono što smo prošli put videli sada dolazi na naplatu ilustruje da autor veruje u kolektivnu savest. Ukoliko tako nešto postoji, Blok bi bio slobodan. Da ode i zatvori ovo poglavlje svog života.
