„Sve srećne porodice liče jedna na drugu…” i većina vas zna kako se ovaj čuveni citat Tolstoja završava. Pa, od svih nesrećnih na svoj način, danas ćete čitati o jednoj čiji je način baš, baš netipičan: ovo je priča o braku s vešticom. Gručo u vama sada, naravno, kaže: „Pa zar nije svaki brak to?” Ali ne, ovde nije reč o metaforama zlih jezika kojima je dozlogrdilo, nego o pravoj veštici. I to od one starovremske fele à la jede Ivicu i Maricu. U našoj mitologiji, to se više pripisivalo Babarogi, staroj plašilji nemirne dece. Veštice se, od čitavog kanibalizma, kod nas mahom ograničavaju na jedenje ljudskog srca. „Pa to sam i rekao”, kaže opet Gručo iz prikrajka, dok mu objašnjavamo da ovde mislimo vrlo bukvalno. Ali motiv veštice u Dilanu prisutan je praktično oduvek, još od treće epizode redovne serije; kreativnom loncu koji se bliži četiristotom skuvanom jelu treba neki taze sastojak da izvarira recept. Ima li ga ovde? Obožavaoci dela Brajana K. Vona sećaju se kako ih u Y, poslednji muškarac i jeste i nije iznenadio onaj jedan obrt gde se ispostavi da su neki ljudi izbegli ono što se desilo na zemlji zato što naprosto – nisu bili na zemlji. Na Zemlji. Kakve to veze ima s Dilanom i s vešticama? Otkrićete uskoro, ali narečeni lonac ima još trikova: nije sve u sastojcima.
Ponešto je i do začina, a začin je Verter Del’Edera, crtač vrlo netipičnog stila, pomalo mikelucijevskog. Sretali smo ga na Dilanu tu i tamo (naslovna strana za Obojeni program #39, deo epizode VČ DD #156), ali ono najvažnije – nacrtao je „Glasove vode”, prvi Sklavijev grafički roman (uskoro očekujte i „drugi”). I ovo je zgodna prilika za podsećanje da smo ovo obavezno štivo za sve sklaviniste objavili tik iza Italijana. Prepuštamo vas sada Paolinoj priči i Verterovoj vizuelnoj atmosferi. Srećna (N)ova!
