Zlatna serija #33 (korica A)
Dilan Dog
Mračno mesto / Praznina

Priča koja je danas pred vama namerila se da vas ubedi u nešto, jer je napisana sa stavom; u tome neće uspeti, jer se s tim stavom svi čitaoci već unapred ili slažu ili ne. I to žučno slažu ili ne, jer više nismo normalni i više nema meda u čaši, nego samo žuči, ma šta bila tema. A ova nije laka. I veoma je aktuelna. I tako ozbiljna da priziva u sećanje onog Gruča iz legendarnog „Dugog pozdrava”; taj odjednom smrtno zaozbiljeni Gručo kao da nam ponašanjem najdirektnije govori: s nekim stvarima naprosto nema šale. Isto bi se moglo reći za scenaristu Ostinija, koji nas je prethodna dva puta (ZS #9 i ZS #19) tako lepo oraspoložio. Sad je ozbiljan. Govori nam to i literarni predložak ove epizode: ništa manje nego delo jednog nobelovca – Saramagovo „Slepilo”. Obukvaljena metafora kao savremena dijagnoza. Što da se nervirate posle kad možete i odmah, ukoliko vas to nervira: epizoda je o migrantima, u malom mestu kakvo je Blokov Vikedford. Bum, čitaoci, eto ga. Jedni za, jedni protiv, a priča počinje tek na sledećoj strani. I da se kladimo da do izbijanja na poslednju niko neće iz jedne grupe emigrirati u onu drugu. Jer nije bitna ova, nego ona priča u koju unapred verujete. Pa i sam Ostini nije bolji ni gori od nas: u njegovoj priči nijedan migrant nije negativac. A ima i takvih. Ali za one koji misle suprotno nijedan migrant nije pozitivac. A takvih ima, i notorno čovekoljublje tera na pretpostavku da je takvih više. Ta pretpostavka, a i samo čovekoljublje, nažalost više nisu kadri da predomisle nikoga ko im već nije sklon. Zato, poslednji pokušaj: nađimo se na tome da je ovo priča o rulji. O tome šta svaka rulja radi, pa bila početno u pravu ili ne: ukida čovečnost. Drugima i sebi, kojim god redosledom.