„Ako želimo da napravimo nešto bitno sa Sklavijevim junakom, neko mora da pati. Nebitno je da li se radi o scenaristi, crtaču ili glavnom liku, važno je da se jedna od te tri figure istinski muči…”
Tako je govorio Rekioni o „Mater Morbi”. Fascinantan je to koncept, naročito ako se nalaziš na bezbednoj razdaljini. Ali kada si autor i voliš junaka, jedan deo tebe želi da ode tamo, da prolije krv na prvoj liniji fronta, onako kao regruti u filmovima o Vijetnamu.
I tako sam nekoliko godina kasnije i sam završio u mašini za mlevenja mesa.
Saznao sam da ću morati da nacrtam „Mater Dolorosu” godinu dana pre nego što se to desilo, iako nisam imao pred sobom scenario. Radio sam nešto drugo, i u pauzama tragao za novim idejama i rešenjima koja bih mogao da iskoristim na zadatku koji me je čekao. Bila je to široka, opsežna potraga, jer još nisam imao predstavu o tome kakvu će mi priču Roberto dati.
Mislim da me je izabrao za nastavak „Mater Morbi” zbog jedne sekvence koju sam nacrtao u nekom od brojeva Siročadi, one na kojoj je prikazano „drvo muka”, snažna alegorijska slika nastala upravo u toj sada čuvenoj priči, a koju je Roberto kasnije preneo i u svoje druge projekte.
Ta scena u Siročadi izgledala je kao da je izašla upravo iz sveta „Mater Morbi”. Nacrtao sam je najbolje što sam umeo, i nagrada je ubrzo nakon toga stigla u obliku Robertovog telefonskog poziva – predložio je da zajedno radimo na priči za koju će se kasnije ispostaviti da je „Mater Dolorosa”.
Godinu dana punio sam hard-disk raznim delima, fotografijama, ilustracijama, crtežima, od Diznijevih klasika do Fransisa Bejkona. Kao neko ko sumanuto pakuje kofere za putovanje i ima želju da tamo, za svaki slučaj, ponese sve – od kupaćeg kostima do kaputa.
Kada sam primio Robertovu ponudu, saznao sam da se radi „samo” o nastavku „Mater Morbi”. Što je, dakako, bilo dovoljno da sebi natovarim ogroman osećaj odgovornosti: ne samo što moram prevazići lošu reputaciju koja prati nastavke, jer uvek žive u senci dela koje im je prethodilo, već i – u mom slučaju – poređenje s velikanom kakav je Masimo Karnevale.
Čak i ne samo to. Roberto je želeo strip u kojem se boji slikarskom tehnikom, stil koji sam do tada koristio samo za lične ilustracije i onih nekoliko naslovnih strana što sam uradio za DD Maksi, ali nikada na devedeset četiri table.
Kako su meseci prolazili, projekat je postajao sve ambiciozniji i ambiciozniji, dok se konačno nije pretvorio u nešto mnogo više od običnog „Mater Morbi 2”: postao je strip koji slavi junaka, u univerzumu daleko širem nego što je onaj koji sam očekivao. Nekoliko nedelja nakon što sam primio scenario, prilično sam se kolebao. Kod mene je to uvek tako. Pročitam tekst kako bih stekao okvirnu predstavu o tome šta bi trebalo da prikažem, ali slike u glavi uvek su nejasne, i više se odnose na atmosferu nego na precizne kadrove.
Prvi cilj bio mi je da pronađem sistem, metod rada koji bi mi omogućio da izvedem sve ono što je trebalo uraditi: devedeset četiri table u boji, za manje od godinu dana, sa junakom kojeg sam poznavao samo kao čitalac. Isprobao sam nekoliko različitih pristupa, kontaktirao sa kolegama kako bih dobio što više saveta i mišljenja. Povodom kolorisanja obratio sam se pre svega Analizi Leoni i Đovani Niro, koje su za mene autoriteti na tom polju.
A onda je u jednom trenutku sva konfuzija i nesigurnost ustupila mesto nekoj vrsti pomirenosti sa sudbinom. I upravo je iz tog mirenja nastala kristalno čista, pragmatična misao: pronaći sistem koji bih mogao da napustim u svakom trenutku. Tečan stil, prilagodljiv svim okolnostima.
Od trenutka kada sam napustio ideju da ostanem veran jednom stilu kroz čitav strip, pao mi je ogroman teret s pleća. Na kraju, mislim da konačan rezultat uopšte nije neuravnotežen kada je o stilu reč; bio je to više drugačiji pristup poslu, isključivo moja tehnika, koja mi je omogućavala da crtanju priđem s izvesnim osećajem slobode.
Više puta sam počinjao i prekidao.
Želeo sam da pronađem neko kompromisno rešenje: gde bi to linija mogla da nestane u slučaju odluke da prostor ustupim boji?
Kada sam napokon pronašao način, suočio sam se s problemima štampe. Zamišljao sam da su priči potrebne bolesne, nezasićene i mračne boje. Ali rad s tamnim bojama uvek je problem: dovoljan je jedan maleni procenat pogrešne boje da ona u štampi ispadne siva, ako ne čak i crna. Zato sam potpuno promenio smer i odlučio da radim s izuzetno sjajnim bojama, naizmenično s punom crnom. Taj jednostavan izbor bio je presudan, i praktično je odredio izgled čitavog stripa.
Prva tabla s kojom sam se suočio bila je ona na kojoj se Dilan budi iz košmara. Ta je situacija za čitaoca bila najklasičnija i najpoznatija. Više puta sam nacrtao te kadrove na hiljadu načina, ne uspevajući da postignem zadovoljavajući rezultat.
Trenutak kada sam uzviknuo ono čuveno „eureka!” stigao je na drugoj tabli, onoj gde je prikazana laboratorija Dilanovog oca na brodu. Izuzetno sam vezan za nju: čim sam napravio skicu, shvatio sam da sam prebrodio golemu prepreku. A na njoj je, ako se uzme u obzir i pozadina, bilo sve ono što volim kada je reč o igranim ili crtanim filmovima, od „Gospodara i vojskovođe” (Master and Commander, 2003) do Diznijevih klasika (odaje Kapetane Kuke, knjige i posude za eksperimente čarobnjaka Merlina). I dan-danas je to tabla koju najviše volim.
Prvih dvadeset stranica stripa bile su najeksperimentalnije table koje sam ikada nacrtao, i postavile su temelj za sve ono što je došlo kasnije. Na tim prvim tablama prelazio sam od brodova u oluji i starih laboratorija do Dilanove kuće i „normalnog” sveta.
Započinjao sam rad na tablama primenjujući različite pristupe, upravo zato što sam dao sebi slobodu da eksperimentišem. U nekim slučajevima kretao sam od boje umesto od linija, u nekim nisam čak ni pravio storibord, a u nekim sam od prijatelja tražio da poziraju za određenu scenu kako bih imao konkretan primer i tako izbegao ponavljanje.
Jedna od mojih prvih strepnji: nisam imao vremena za pripremne crteže. Recimo, za novi kostim Mater Morbi u piratskoj verziji. Bilo je tu svega nekoliko skica, koje potom nisam čak ni uzeo u razmatranje.
Sve je nastalo u direktnom radu na kadrovima. Na primer, Mater Morbi se na prvim tablama pojavljuje s trorogom kapom, koji smo u narednim scenama odlučili da izbacimo.
Čak je i brod gospe od bola nastao iz improvizacije. Roberto ga u scenariju opisuje kao „crni košmar pretvoren u brod”, koji se sastoji iz kostiju i mišićnih vlakana. Nažalost, zbog moje nove ideje da boje budu sjajne, crni brod ne bi postigao odgovarajući efekat. Zato sam se usredsredio na krvavo crvenu boju, koja mi je omogućila da mu podarim izgled organa, a da se pritom ne udaljim previše od dizajna pravog pravcatog broda.
Trebalo je da i jedra izgledaju kao da su napravljena od živog materijala. Otkrio sam da je najefikasniji metod za postizanje toga korišćenje fotografija šnicli i pršute kao modela.
Takođe na prvim stranicama, dobio sam potvrdu da slikarski stil, bogatiji i sugestivniji, odlično funkcioniše kod upečatljivih scena, bukvalno kao muzički krešendo. Odlučio sam, stoga, da ga koristim samo u scenama u kojima se pojavljuje Mater Morbi: kao da nas njeno prisustvo vodi u neki drugačiji svet, nejasan ali svakako nabijen emocijama. Potom, kako je priča odmicala, granice između stvarnosti i košmara postajale su sve tananije, pa sam pokušao da se tome prilagodim.
Najteži deo, verovali ili ne, bila mi je sekvenca u Munlajtu, iz jednostavnog razloga: događa se danju. Pre nego što sam stigao do nje, držao sam se crne boje, kao da je to nešto od suštinske važnosti, i moram priznati da sam se na trenutak izgubio kada sam pokušao da je koristim kao ranije. Problem sam rešio tako što sam koristio belu boju istom logikom koju sam do tada primenjivao na crnoj: odvojiti planove korišćenjem svetlosti umesto senki.
Najteži lik za obradu bio je upravo mali Dilan. Ne toliko u onim scenama kada bolestan leži u krevetu koliko u onim gde mora da reaguje na situacije s kojima se normalno dete nikada ne suočava. Deca imaju mimiku i govor tela koji zahtevaju detaljniji rad. Da bih to izveo, u nekim trenucima sam morao da ga učinim intenzivnijim i „odraslijim”, koliko to jedno dete uopšte može da bude. Ponekad je bilo teško razlučiti u kojoj meri treba da ostane dete, i koliko u tom smislu mogu sebi dati slobode.
Došao je tako i tren kada sam za sobom imao već pola stripa, i kako se sve više bližio rok za završetak, drugom delu morao sam pristupiti drugačije i svakako instinktivnije. To je značilo da odluke moraju biti brze, a inspiracija trenutna, naročito na duplericama.
Jednu od tabli Roberto nije zamislio onako kako je ispala. Bila je to tabla podeljena na četiri kadra, gde Mater Morbi objašnjava malom Dilanu da će Haos doneti propast sveta. Trebalo je da svaki kadar na alegoričan način ilustruje najvažnije delove tog apokaliptičnog monologa. Tokom skiciranja, međutim, vinjete su se spojile, i ispala je, gotovo slučajno, jedna jedina kompaktna slika preko cele stranice. Tamo gde je trebalo da predstavim patnju ljudskog roda, kao i biljnog i životinjskog sveta, stavio sam ruke što se propinju ka nebu i glavu konja. U tom trenutku nisam shvatao da sam zapravo iz podsvesti izvukao Pikasovu „Gerniku”.
No, referenci u stripu svakako ima napretek. Omaž Klimtu, dve stranice na kojima Morgana i Mater Morbi grle Dilana, tražio je Roberto; druge su bile improvizovane, kao na primer iskrivljena verzija Mikelanđelove Pijete, u talasima mora patnje.
Naravno, ima tu namigivanja i samom serijalu: Dilanov skok s litice u Munlajtu je kadar preuzet iz „Dugog pozdrava”, Dilan koji pluta preuzet je direktno sa Stanovih naslovnih strana, a sekvenca na kraju u velikoj se meri odnosi na 100. broj.
Što se pak naslovne strane ovoga izdanja tiče, u početku sam je zamišljao sintetički, s malim brojem alegorijskih elemenata, među kojima je Morganino srce i svetlosni mač koji izvlači iz grudi. Ta ideja nije baš funkcionisala, ali sam je bar delimično zadržao.
Bilo je potrebno nešto raskošnije, osećao sam da moram ići u suprotnom pravcu i pristupiti koricama za „Dolorosu” kao da je reč o posteru za filmski spektakl.
Za obe verzije koje sam napravio bilo je najvažnije zadržati Morganu u centru. Ona u suštini ima naslovnu ulogu, i upravo je naslov priče u velikoj meri uticao na način na koji ću je predstaviti, slično Bogorodici s detetom.
Još jedan važan izvor bile su tarot ilustracije Ferenca Pintera, tako da su te naslovne strane, možda od svega što sam ikada uradio, u najvećoj meri pinterovske (uz izvesnu dozu holandskog umetnika Karela Tola).
Te ilustracije za korice bile su moj poslednji doprinos ovoj priči, i možda sam ih zato „mazio” više nego što je bilo potrebno: izgleda da sam, uprkos svemu, želeo da još malo ostanem u mašini za mlevenje mesa.
