Zna se kako prođe (ili bi bar trebalo da prođe) onaj ko s đavolom tikve sadi. Doduše, kod nas, gde se đavo petlja u baštovanstvo. U Italiji, onoga čije se ime ne spominje zanima drugačija domaća radinost: tamo, naime, pravi lonce. Ali ne i poklopce. Hoće se reći: treba mu saučesnik s naše strane. Mi mu nećemo pomagati, ali vama hoćemo: razlika u poslovici – to jest, njena italijanska verzija – ispostavlja se važnom za razumevanje kratke Gvaldonijeve priče, koja sledi na kraju ovog Super booka. Pst. To je sve što se sme reći unapred.
Ali to ne znači da s nečastivim nećemo imati posla i pre toga. Jer jedne takve dilandogovske figure ima i u glavnoj priči. Pogađate, naravno, o kome je reč: ovo je još jedna od onih prilika kada je Paoli Barbato bilo dozvoljeno da umeša jednog dobro poznatog lika. Tu nit pratimo još od „Čarobnog frulaša”, prvog prvcijatog broja regularne serije u našem izdanju; tu su potom „Preko praga”, „Bezimeni”, „Izbor” – te „Kuga”, da bi se (veliko?) finale odigralo u dvobroju „Ksabaras/U ime oca”. Ovom sada pričom, dakle, taj Paolin narativni luk je kompletiran. Ali to nije jedina paklena stvar s kojom danas imamo posla: u priči se spominje i brak.
