Od samog svog početka ova epizoda je netipična. Ona ne počinje uobičajenim humorističnim prolongiranjem, niti se radnja stavlja u pogon prozaičnom jurnjavom za pljačkašima banaka. Umesto toga, ovde je avantura sažetija, a prolog, koji se nastavlja na prethodnu epizodu, obeležen je sumornim mislima, odnosno prisećanjem na poginule prijatelje i ozbiljnom dramom preživljavanja u oluji koja preti krhkom čamcu u kojem su Zagor, Čiko i njihov tamnoputi prijatelj Bosambo. Ovaj prolog je dobra najava stvari koje slede, jer čitavu epizodu odlikuje za Zagora netipično sumoran ton koji dosledno traje do samog kraja, a čak i Čikove ludorije ovde su bolje integrisane u dešavanja (vudu ceremonija) i ne narušavaju bitnije mračni ugođaj, jer odmah za tim kratkim predahom sledi masakr miroljubivih urođenika.
Atmosfera horora kreće od samog početka. I tu reč valja naglasiti: atmosfera – ključni činilac prave strave. Naime, horor je u Zagorovim avanturama najčešće povezan sa akcijom i avanturom, implicitno optimističkim žanrovima za koje su karakteristične pozitivne, vedre emocije, i svodi se na direktan okršaj (borbu prsa u prsa) sa čudovištima raznih vrsta. Ali u ovoj epizodi klasična čudovišta (zombiji) javljaju se tek na samom kraju, a kao pravi monstrumi razotkrivaju se – ljudi, živi, zdravi i „normalni”.
